Досије 013

Почеци организованог школства у општини Алибунар

ПРВА ШКОЛА ПОСЛЕ „БЕЧКЕ РЕФОРМЕ“

• Школовање деце у организацији Цркве започето је, ипак, подизањем прве цркве у Алибунару, а то је било 1835. године

Према расположивим документима, нема валидних података о постојању организованог школства у општини Алибунар, све док су тим подручјем владали Турци. Тек њиховим протеривањем из Баната и успостављањем власти Хабсбуршке монархије, потписивањем Пожаревачког мира 21. јула 1718. године, стварају се услови за успостављање школског система у Банату, па и у Алибунару. Од  те, 1718. године, Алибунар је у  поседу Бечког двора, а припадао је Вршачком дистрикту. Али ни Хабсбурговци нису превише журили, имали су и они преча посла, тако да је Црква била та која се бавила школовањем оних који су хтели да се школују. Црквена школска мрежа, без веће финансијске подршке, није могла превише да се шири, а поготово не на српском и румунском језику, мада ни они који су учили на немачком језику ниосу били претерано повлашћени.

Тек од 1763. године Бечки двор показује веће интересовање за развој школства, али још увек без видљивих и конкретних помака. Да је тако, потврдио је и Јозеф II, син Марије Терезије, који је након посете Алибунару, 17. маја 1768. године, изразио незадовољство начином на који је функционисао школски систем у том месту, предлажући Двору да издвоји већа средтва за финансирање школства.

„Само просветљена памет деце може да осети благодети слободе и само учење да садашње неписмене људе претвори у бистре и корисне грађане“, писао је Јозеф II, који је, када је заменио своју мајку и дошао на власт, нажалост, променио мишљење.

Међутим, они који су били у прилици да одлучују сматрали су и даље да само изузетно талентована деца треба да похађају школу, што треба повезати са чињеницом да је ово подручје још увек било у оквиру Војне границе. И тако су само надаени ученици похађали наставу, и Срби и Румуни, на свом матерњем језику, али због недостатка уџбеника углавном су користили црквене књиге. Међути, све је више било оних који су желели да њихова деца похађају школу… А најближи школски центри Алибунару били су у Панчеву, Вршцу и Белој Цркви, поготово за средње образовање.

Према наводима историчара Феликса Милекера, прва школа у Алибунару отворена је половином 18. века, док неки други историчари тврде да је то било крајем 18. па чак и почетком 19. века. У недостатку писаних трагова о постојању прве школе у Алибунару, остаје нам да се уздамо у чињеницу да је школовање деце у организацији Цркве започето подизањем прве цркве у Алибунару, а то је било 1835. године.

Међутим, након реформе школства, познатој као „Бечка реформа“ из 1774. године, реална је претпоставка да је и у Алибунару постојала основна школа, макар само на немачком језику. Ту чињеницу потврђује и Андреја Огњеновић у свом научном раду из 1964. године, који тврди да је у Алибунару 1775. године постојала школа са предавањима на немачком језику.

Први учитељ, о којем постоје писани трагови, био је Илија Магистер (према документу пуковника Генајна, а који се чува у Краљевском историјском архиву у Бечу, под знаком Х.К.Р. 1776. године, број 3-44).

Према свему томе, у Алибунару је 1775. године радила граничарска основна школа, са предавањима на немачком језику. И неки папири из 1776. године потврђују ту чињеницу, само се не зна баш тачно да ли је то била конфесионална или државна школа, али подаци казују да је то била национално-православна школа Срба и Румуна, јер је у том месту тада живео само један католик.

Насељавањем Немаца, почетком 19. века, посебно у суседном Карлсдорфу, ствари почињу да се мењају, али о том потом.

И. Б.

Пројекат „Алибунар јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Алибунар.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове јединице локалне самоуправе која је доделила средства.