Кутак за културу

ПИСМА УРОША ПРЕДИЋА ВУКИ

Пише: Милан Јакшић

Пре седам година Историјски архив из Панчева дошао je у посед неколико писама које је двадесетих година прошлог века  слао Урош Предић, познати сликар (Орловат, 1857-Београд, 1953.). Ова писма представљају обновљену везу коју Панчево и Панчевци имају са овим великим уметником и човеком. Архив је 2009. године купио укупно осам писама, од којих је седам било упућено уметници, вајарки, сликарки и књижевници, Вуки Велимировић (Пирот, 1888-Београд, 1965.).

Претпоставља се да су се Урош и Вука упознали током Првог светског рата у Крушевцу, где је Вука предавала цртање и лепо писање у гимназији, а Урош провео неколико ратних година. У то време, госпођица Велимировић већ је завршила Уметничко-занатску школу у Београду. После Првог светског рата, Предић се враћа у Београд, а млада и амбициозна Вука, кћи проте Милоша Велимировића, путује на усавршавање у Париз, тадашњу светску уметничку престоницу.

Ова писма су први пут представљена јавности на великој манифестацији поводом Ноћи музеја 2012.  у Новом Саду, у палати Платенеум.

Изложбу су заједнички реализовали: Историјски архив из Панчева, Народни музеј из Зрењанина, који је уступио поједине експонате из Легата Уроша Предића и кустоскиња музеја Оливера Скоко, својим стручним ангажманом.  Ауторка изложбе је била Светлана Младенов, историчарка уметности, кустос МСУ Нови Сад.

Оно што је одмах уочљиво из ових писама, поред емоција и поштовања упућених Вуки, јесте  систематичан Предићев однос према животу и уметности. Писма на најлепши начин осветљавају једноставну и чедну личност  уметника. Читав његов свет је била уметност, и све што је било везано за уметност. Тако су и ова писма у већини случајева и есеји о уметности. Тако на једном месту сликар пише:

„Када уметник осети да је дао мање него што уме и може, имао би разлога незадовољству, а не зато, што не може да достигне друге, боље од себе.  Но ова и оваква разматрања сасвим су  стара игра, јер данас су наши млади већином толико задовољни, управо усхићени собом, својим даром, да им никад и не пада на ум да виде нешто изнад себе. Благо њима и  тешко уметности. ’’

На једном месту каже, нудећи речи  утехе Вуки, али и оцењујући положај жене и уметника:

„Саосећам са вашим невољама. Када бих уз то још нашао и коју реч која би Вам улила наде и самопоуздање онда бих и ја био задовољан са овим писмом, али шта могу да Вам кажем што Ви и сами већ не би знали, јер  људске невоље тако су многе и честе, толико се понављају, мада свакоме кога снађу, изгледају необичне, нове, нечувене, – да и све оно што се тим поводом може рећи ради утехе, изгледа толико банално и многом употребом похабано…. нећу ни покушати да Вас храбрим. Ако храбрости имате Ви ћете је већ наћи... А да сте храбри,  то се јасно види из целе Ваше прошлости. Доста је већ и овај један факат, да сте се определили за УМЕТНОСТ,  и то још ВАЈАРСТВО,  Ви, Српкиња, посветили сте се једном позиву који нашем народу, у нашој држави, у нашем друштву налази најмање одзива, па ни сама вера или Црква, која даје сликарству могућност да не угине, о Вајарству се не брине, јер јој оно не треба. Храбрости дакле имате. Сад само и стрпљења. Па шта још треба, здравља и физичке снаге која би одолела напорима у борби за м,атеријалну егзистенцију.’’

И на крају каже, извињавајући се што се није јављао:

„Када дакле изнемогла старост по невољи заостаје иза својих обавеза, не треба јој то узимати за зло, већ јој треба сажаљиво праштати. Тако ће те и Ви према мени имати обзира. Три пута сам оболевао прошле зиме, и са радом много заостао…..Вид, слух фантазија, памћење- све попушта и отежава ми рад. Морам да се измирим са овим неизбежним чињеницама и стоички да сносим свој удес.’’

(Аутор је директор Историјског архива у Панчеву)