НИЈЕ БИЛО ЛАКО, АЛИ... Марина Лазаревић

Вршац

Марина Лазаревић, в. д. директора Народног позоришта „Стерија“

ТРИЈУМФАЛНИ ПОВРАТАК НА ПОЗОРИШНУ МАПУ СРБИЈЕ

• Вршачка позоришна публика је пробирљива и не дозвољава да је фолирате, али смо водећи се управо  том чињеницом и њој адекватним репертоаром и организационом шемом успели да за само годину дана продају карата повећамо за преко 30 одсто!

Деветнаестог октобра,  под слоганом „Љубав и друге илузије“, почела је овогодишња „Вршачка позоришна јесен“. Више него прави повод за разговор са Мариним Лазаревић, в. д. директора Народног позоришта „Стерија“.

ПРЕ ГОДИНУ И ПО ДАНА

   Марина Лазаревић је  у Народно позоришта „Стерија“ дошла као директорка  фебруара прошле године. – Шта ти је судбина, када сам завршила Факултет драмске уметности, жеља ми је била да глумачку каријеру започнем баш у Вршцу, на „Стеријиним“ даскама, али, ето, дођох као директорка – каже. Али игра судбине ту не започиње, а да ли се ту и завршава, ко ће знати. Тек, Марина је ишла у Основну школу „Јован Стерија Поповић“, а своја прва глумачка искуства стицала је у београдском Народном позоришту, да би потом отишла у зајечарско позориште „Зоран Радмиловић“, на границу са Бугарском, a oнда, прошле године дошла у Вршац, на границу са Румунијом. Међутим, не као глумица, већ као в. д. директора. И, шта затиче?

-Када сам дошла у „Стерију“, видела сам сасвим другачију слику од оне која ме је толико  вукла да управо ту започнем своју глумачку каријеру. Дочекао ме је позоришни брод који само што није потонуо, и у техничком, и у организационом и у програмском смислу. Оронула зграда, само осам глумаца, фундус који 40 година није сређиван, бацили смо три камиона гардеробе, пуне  црва и мољаца, а да не говорим о на таквим основама стеченим навикама запослених, којима, ето, стиже неко из Београда да… Знате већ.  Међутим, после годину дана упорног и систематског рада, са задовољством могу да кажем да сам успела, успела сам да створим радну атмосферу неопходну за стваралачке изазове, да створим тим који ће на такве изазове увек и у право време имати праве одговоре, тим који схвата да у овом послу нема осмочасовног радног времена, има само времена у којем се увек нешто ради, па и кад ниси на послу – објашњава директорка Лазаревић како је успела да „Стерију“ врати међу позоришта за чије се представе тражи „карта више“ широм Србије, за разлику од раније продаје по синдикалним организацијама.

ПОСЛЕ ГОДИНУ ДАНА   

     – Та чињеница – каже она – да је „Стерија“ поново прeпознатљив на позоришној мапи Србије, да нас зову из многих градова, па и изван Србије, да смо после 30 година гостовали у Народном позоришту, да су нас овацијама испраћали са сцена и једној Кривој Паланци, у једном Краљеву, чини ме задовољном, али ми даје и наговештаје да има простора и за нове изазове, за које сам ја увек спремна, а сада сам сигурна, и мој тим са којим радим, посебно нова организаторка Маја Јакшић – истиче наша саговорница, са осмехом који додатно даје препознатљивост и снагу речима које су саме по себи и препознатљиве и довољно снажне.

Марина Лазаревић је, пре свега, глумица, са завидним позоришним искуством. Сада је директорка, али једном глумица… Тако ће, на Дан позоришта „Стерија“, 14. фебруара, имати запажену ролу у представи „Наши“, која на „наш“ начин говори о људима из овог региона, из некад „наше“ Југославије.

-Да, волим глумачки посао, али сам себе нашла и у овој, директорској улози, која није глума, али која ме испуњава у оном стваралачком смислу, јер сам ја и уметнички директор позоришта, а посебно ми је драго и што сам оправдала очекивања мог цењеног професора Радована Кнежевића, који ми је рекао да се, најпре, плашио, али да му је сада драго што сам се нашла у улози у којој живот није глума, али се од глуме може научити како живети – наглашава директорка „Стерије“.

Питали смо нашу изузетно елоквентну и убедљиву саговорницу, а шта друго очекивати од тако успешне глумице и директорке,  шта је то по чему се, осим по називу, „Стерија“ сада препознаје?

-По класичном репертоару, и ту нема изузетака, затим, по премијерама, и то и до пет годишње, по глумцима који су наши гости, по нашем фестивалу, по томе што представе изводимо на два језика, српском и румунском, ипак, један је Стерија и једно позориште које носи његово име – каже у једном даху Лазаревићева, додајући да много можемо видети и на сајту овог позоришта. Видели смо га и предлажемо и вама да га посетите, враћаћете се, будите уверени.

С. Батало

(Опширније у штампаном издању Старта 013)

Пројекат „Вршац некад и сад – оно што остаје“ суфинансира Град Вршац.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.