Путниково

Изградња цркве посвећене рођењу Пресвете Богородице – одраз старе духовности Срба оптаната у новом окружењу

МАЛА ГОСПОЈИНА – ВЕЛИКА СЛАВА ПУТНИКОВА

• Изградња цркве почела је на Преображење, 1938, да би је већ 1. јануара 1939. освештао Лазар Арскин, парох црепајски, а онда је она постала…

Завршетком Великог рата и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а с њом и присједињавање Војводине матици Србији, многи Срби, који су до тада живели у Мађарској, пожелели су да се што пре доселе у своју природну отаџбину, па и ону духовну, шта год под тим мислили.

Тако је, уз неизгубљени и незаборављени патриотски набој, 49 српских породица, оптаната из Мађарске дошло теретном лађом, која је носила име „Војводе Путника“, до пристаништа у Панчеву, а одатле, те 1924. године, отиснули се пут Уздина, румунског насеља у близини Ковачице. Ту и тамо, није баш све ишло глатко, јер није било српске цркве, српске школе, а тамо одакле су дошли било је и једно и друго. И онда је, какво такво, али привремено, свакако,  решење нађено у Тамашевцу,  српском селу, у коме, такође, није било превише оних који су их радо примали у свој дом, осим великодушног Живе Владисављевића, који их је примао у своју кућу, и њих 6-7, а њихове коње, на којима су или са којима су дошли, смештао у своју велику шталу.

Како би били свој на своме, Срби оптанти, 1925. године, пошто су од краља Петра I, као колонисти,  добили земљу на поклон, почињу да стварају сопствено насеље, које су, на предлог сеоског лекара др Славка Каменковића, назвали Путниково, у знак сећања на назив теретне лађе којом су се довезли на панчевачко пристаниште.

Када су се привикли на нову средину, колонисти су одлучили да саграде, најпре школу, а потом и цркву. И, захваљујући помоћи државе, школа је направљена 1934. године, настава је почела 1935. године, а први учитељ био је Борисав Гичков из Долова.

Онда је почело прикупљање средстава за изградњу цркве, што баш и није ишло превише глатко, али се ипак прикупило довољно средстава да се са изградњом цркве почне на Преображење,  19. августа 1938, да би освећење темеља цркве обављено 16 дана касније, 4.  септембра. Брзо се радило, тако да је 1. јануара 1939. освећена и цела црква. Освећење је обавио протонамесник Лазар Арскин, парох црепајски, уз асистенцију још три свештеника, и уз хорску пратњу црквеног певачког друштва из Томашевца.

Иако су освећења обављена других датума, одлучено је да црква буде посвећена рођењу

Пресвете Богородице (Мала Госпојина),  у знак сећања на храм у Ати,  одакле су оптанти дошли 1924. године. И тај датум, 21. септембар је и данас и црквена и сеоска слава.

Изградњом цркве решен је само део проблема, јер треба обезбедити све оно што је потребно за богослужење, али и пригодно опремити и унутрашњост цркве. На завршетак и тог дела посла није се дуго чекало. Иконостас, који је урадио руски емигрант Владимир Зелински, освећен је 27. априла 1940. године. Антиминс  и Јеванђеље црква добија на дар од владике будимског Георгија Зупковића.

Захваљујући бројним дародавцима, од којих посебно ваља истаћи Марију Радовановић Пејић, која се 1963. одселила у Нови Сад, али своје Путниково није заборавила, тако да је црквену општину у више наврата даривала не баш малом сумом новца.

Црква је тако, захваљујући својим дародавцима, лепо уређена и споља и изнутра, тако да најмање и најмлађе село у јужном Банату има свој духовни дом, у којем су своје духовно уточиште налазили и налазе сви  они који су пре 95 година основали Путниково, као и они који и данас у њему живе, и тог 21. септембра, славе и црквену и сеоску славу, на њима својствен начин, испуњени оним што их управо чини таквим какви јесу.

С. Батало

Пројекат „Општина Ковачица – знакови поред пута“ суфинансирала Општина Ковачица.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.