Ковачица
Како је настајала и како се развијала уметност наивног сликарства
ОД „ПОКРОКА“ ДО ГАЛЕРИЈЕ – КРОВОВИ ПОЗАДИ КРОВА СВАКОГ
• Међу првима који су се упустили у до тада неуобичајену авантуру духа, са четкицом у руци, бојама поред себе и платном испред себе, били су Јан Сокол и Мартин Палушка, и то пре око 90 година, а онда…
Ковачица, општина у Јужнобанатском управном округу, општина која у светским културним оквирима заузима најистакнутије место међу елитом оних који припадају једном специфичном свету, свету наивне уметности, са сликарима наивцима, по њиховој галерији, Галерији наивне уметности, коју су посетили највећа светска имена из разних области друштвеног живота.
Није баш посве једноставно, али покушаћемо да се присетимо почетака ковачичке наиве, оних који су први закорачили у само њима знани свет, на начин како су га они само виде, онда када су остану сами са собом пошто обаве све послове које једно сеоско домаћинство захтева. Да ли су тај корак започињали из хобија или неке друге унутрашње потребе није превише важно, важно је да је тај корак био само њихов и то као њихова спонтана реакција не свет око себе.
Међу првима који су се упустили у ту авантуру духа, са четкицом у руци, бојама поред себе и платном испред себе, били су Јан Сокол и Мартин Палушка, и то пре једно 90 година, неколико година пред почетак друге светске катаклизме. Првих година рата, чак ни он није могао бити сметња за тај искорак и свет наивне уметности, придружује им се и Михал Биреш, а нешто касније и Владимир Бобош.
Пет година после завршетка рата, 1950. године, почиње и онај организациони део, тешко је без њега, тако да се у оквиру Културно-просветног удружења „Покрок“ оснива ликовна секција, чији чланови убрзо постају и Мартин Јонаш и Јан Књазовиц, са својим специфичним, егзотичним стилом и уметничким изразом који је за многе био недокучив, али би је то само почетак њиховог великог корака у светске врхове наиве.
А онда, 1952. године, поводом 150 година од доласка Словака у ово подручје, организована је и прва изложба сликара наиваца, њих 12 изложило је своје слике у техници уља на платну, а посебан „шмек“ тој првој изложби дало је и Удружење жена Ковачице са својим рукотворинама које су верно одсликавале словачке обичаје и традицију.
Та, 1952. година сматра се годином првог јавног појављивања ковачичке наиве, а исте године основана је и Ликовна-сликарска секција, којој су посебан печат дали великани наивне уметности Мартин Јонаш и Јан Књазовиц.
Интересантно је да су све до 1953. године деловали само самоуки сликари, земљорадници, а онда се те године у њиховом друштву појављује и Стојан Трумић, академски сликар из Панчева, који је, на себи својствен начин, у великој мери помогао да наивно сликарство крене у неслућене висине. Научио је наивце, најпре, о значају припреме платна, врсти четкице, боје, али и томе да је важно разликовати се од других, пронаћи себе у целој причи и бити особен за друге. Тако су настале и две групе наиваца, она која је послушала Трумића и она која је остала на томе да копира слике других великих уметника. И, разумљиво, прва група је почела да оставља трајне „знакове поред пута“, а први међу њима били су Мартин Јонаш и Јан Сокол.
И онда је све ишло много брже. Своју улогу играју и медији, и штампани и електронски, о Ковачици се све даље чује, а самим тим појавила се и потреба за оснивањем Галерије сликара – земљорадника из Ковачице, а 15. маја 1955. године отворена је Галерија народних сликара из Ковачице, прва галерија такве врсте у целој тадашњој Југославији.
Галерија ће, уместо чланарине, од сваког сликара добијати по једну слику годишње, и такав обичај одржао се и дан-данас, тако да се, уместо новца који пролази, у фонду Галерије налази преко 500 слика, чији трагови заувек остају.
Тих 60-их година у свет наиве закорачују и Ондреј Вењарски, Јан Гарај, Павел Лацко, Катарина Карлечек, сви из Ковачице, као и Јан Бачур из Падине, а убрзо и најпознатија сликарка наиве Зузана Халупова, а са њом и Ева Хусарикова, Катарина Кожикова, као и Падинци Јан Хусарик и Михал Поволни. Те шездесете године биле су најплодније године у свету наиве у општини Ковачица, када се на ковачичком сликарском небу почињу појављивати и сликари из других средина и других националности, као што су Деса Петров Морар и Ондреј Пилх, обоје из Панчева, а нешто касније и Ференц Патаки из Зрењанина.
Када је 1957. године основан Дом културе „3. октобар“, све што је у вези са културом па и наивном уметношћу преузима та новооснована културна институција, да би 1989. Галерија добила нове просторије, у којима се и данас налази, али ће своје деловање у оквиру Дома културе наставити све до 15. децембра 2008. године када, одлуком Скупштине општине Ковачица, Галерија наивне уметности постаје самостална институција културе.
Сваке године, у оквиру манифестације „Ковачички октобар“ у Галерији наивне уметности одржава се изложба слика, актера ковачичке наиве, и до сада је своје радове излагало преко 60 уметника. Галерија тренутно под својим окриљем има 27 наивних уметника.
Бројна дела сликара наиваца из општине Ковачица налазе се у многим светски познатим галеријама и музејима, а саму Галерију наивне уметности у Ковачици посетиле су на стотине хиљада поштовалаца наивне уметности, а међу њима и многе светски познате личности, било из света политике, као што су Франсоа Митеран, Хуан Карлос, али и из других области, уметности или спорта, као што су Софија Лорен, Ален Делон, Урсула Андерс, Пеле…
Ковачица им није била далека. Напротив! Увек је било и биће кровова позади крова сваког, јер ковачичка наива има свој почетак, али нема крај!
С. Батало
Пројекат „Општина Ковачица – знакови поред пута“ суфинансирала Општина Ковачица.
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
