Представљамо…

Јелена Трајковић, председница Савета Месне заједнице и директорка Дома културе Самош

НЕКАД СНОВИ, ДАНАС ЈЕ ТО РЕАЛНОСТ

• Оно што сам одмах схватила кад сам дошла у Самоша, то је да човек ако хоће да помогне развоју средине у којој живи, мора да слуша своје комшије, ближе и даље, да сазна њихове потребе и да се потруди да их што брђе и реализује

Када смо последњи пут посетили Самош да бисмо разговарали са Јеленом Трајковић, затекли смо је како треби траву испред Дома културе „Владимир М. Фијат“. Мало смо се чудили, али када смо је боље упознали, чуђењу није било места. Једноставно, то је Јелена, по рођењу Врањанка, па Београђанка, да би удајом постала Самошанка. Жена, које има свуда, и у култури, и у удружењима, и у руководству Месне заједнице, и у општинским активностима, и у радним акцијама, и у… да не набрајамо више.

-Када сам дошла у Самош, мало место од кога су тада готово сви били дигли руке, оно што сам прво пожелела је да тако не може остати и да што пре треба мењати такав наратив, не само причом него и конкретним активностима – каже Јелена Трајковић, и сада, као и пре шест година, председница Савета МЗ и директорка Дома културе „Владимир М. Фијат“.

Пре него што наставимо, да се подсетимо:

Владимир М. Фијат је најпознатији Самошанин, добровољац у Првом светском рату, учесник пробоја Солунског фронта, фотограф, кувар у двору краља Александра, дародавац, који је све своје уметнине оставио свом Самошу, а које су сада у музеју који носи његово име и који спада у још једну од бројних „надлежности“, некад Врањанке, сада Самошанке, Јелене Трајковић.

-Оно што сам одмах схватила, то је да човек ако хоће да помогне развоју средине у којој живи, мора да слуша своје комшије, ближе и даље, да сазна њихове потребе и да се потруди да их реализује. Јесте то понекад тешко, али бити међу људима и чути њихове проблеме је нешто најважније у опису посла јавних личности, не само у политици, него и у свим другим друштвеним активностима – истиче Јелена, напомињући да то јесте изазов, али да другог пута осим тог – нема, бар не за њу.

Наша саговорницу питамо ко лакше иде тим путем, мушкарци или жене?

–Мушкарци лакше добијају подршку околине и једноставније долазе до решења. Жене се, с друге стране, морају најпре да се изборе да буду озбиљно схваћене, па тек онда да крену у реализацију онога што мисле да треба реализовати – каже она.

А шта је то на шта је посебно поносна?

–Највише сам поносна на промене које су начињене у Самошу. Срећна сам што се мој глас чује и што имам подршку и грађана и Општине. Када сам дошла, уверавани су грађани Самоша од стране претходне власти да Самошу „ништа није потребно, јер је то место које изумире“. Уз то, бивша власт је дозволила постављање депоније на месту које не би смело да служи за то, обезбеђујући дугорочан уговор до 2027. године, што сада представља велики проблем.

У сарадњи са актуелном локалном самоуправом, свакодневно радимо на решавању овог питања, шаљемо извештаје, укључујемо надлежне институције и тражимо начине за уклањање депоније. Такође, почели смо и да уређујемо путеве, што је некада за моје Самошане и Самошанке био само сан – каже Јелена Трајковић, додајући она себи поставља само оне циљеве који могу бити брзо остварени, тако да је депоније, како каже, њено „животно бреме“ којег се што пре мора ослободити.

Уз бројне активности, питамо је, трпи ли приватни живот?

–Јасно одвајам професионални посао од приватног живота. Моје радно време је од 8 до 16 часова, а након тога посвећујем време породици. Политичким активностима, понекад дозвољавам да се провуку до 18 часова, али након тога сам искључиво посвећена себи и својим ближњима. Када се направи овакав баланс, много је лакше – одговара наша саговорница.

Што се тиче сарадње са општинским руководством, Јелена Трајковић каже да је она веома добра. „Када је реч о институцијама и установама, приступ зависи од ситуације – понекад сам стрпљива и разумевајућа, а понекад морам бити оштрија.Упорност је врлина, кључно је да се проблеми поставе у прави фокус и да се доследно ради на њиховом решавању.“

Да за крај чујемо и поруку својим Самошанкама и Самошанима:

–Желим, најпре, да вам се захвалим на подршци и разумевању. Знам да понекад имате утисак да нема реакције, али уверавам вас да вас чујем. Заједно можемо све. Прошло је време уласка „ђоном на врата“ – сада радимо системски, стрпљиво и са јасним циљем. Хвала вам од срца!

Шта рећи, то је Јелена. Изузетно име, историјски, пре свега, али, кад је у питању Самош, и – данас.

С. Батало