Удружења жена јужног Баната

Индира Моторов, председница Удружења жена „Јасеновчанке“ из Јасенова

ПОСЛЕ ОНЕ ПРВЕ, НОВИХ 40 ВИЛА ЈАСЕНОВАЧКИХ!

• На идеју о оснивању удружење жена дошла сам након суочавања наше прошлости са овим што имамо данас, са нашим обичајима, традицијом, навикама и свим они што чини посебност једног краја, па ако хоћете и једног села – каже председница „Јасеновчанки“

Ево нас у Јасенову, селу у општини Бела Црква, које је име добило по дрвету јасену, а у чијим је шумама, кажу, живела једна вила, заштитница села и његових становника. Јасеново се први пут помиње у 16. веку, да би га 1692. године купио Неман-бег,  као да је знао…

У том селу, овог пута не захваљујући вили, постоји зграда железничке станице, подигнута пре 166 година, а поред које је пролазила и прва пруга у Србији, којом је прошао и први путнички воз, и то још 1858. године. Та зграда је сада споменик културе, нажалост, у не баш завидном стању.

Годину дана пре тога сазидана је и општинска кућа, а 1875. са радом је почела и пошта.

Прва српска црква подигнута је 1734, а друга 1769. године. Матичне књиге се воде од 1773. године. Нова православна црква, на месту садашње, подигнута је 1912. године.

У Јасенову постоји и основна школа која носи име Ђорђа Малетића, рођеног у овом селу 1816. године, а који је био и књижевник, и позоришни педагог, и естетичар, и политичар, и… Постоји и улица, која носи његово име, а у којој живи и једна банкарска службеница, која тај посао ради скоро 30 година, али и један други  посао, тај – скоро четири године.

Та  госпођа се зове Индира Моторов, а сем што је банкарка, она је и председница једног од најмасовнијих удружења жена у јужном Банату, удружења које се зове, како другачије, него „Јасеновчанке“, нове јасеновачке виле, рекли бисмо, које чувају традицију и обичаје Јасеновчана, на свој начин их промовишући далеко од Јасенова, широм Србије.

-На идеју да се оснује удружење жена дошла сам након суочавања наше прошлости са овим што имамо данас, са нашим обичајима, традицијом, навикама и свим они што чини посебност једног краја, па ако хоћете и једног села – каже наша саговорница, не скривајући задовољство што је у тој намери не само успела, него и постигла и много више од очекиваног.

Зашто? Зато што Јасеново, које нема више од 1.500 становника, има удружење жена које има чак 40 чланица, и једно је од најбројнијих у јужном Банату.

„Јасеновчанке“ су званично регистроване 16. септембра 2018. године, пошто су више од годину и по дана радиле онако, аматерски, за своју душу, али, баш као и сада, из посебне љубави према свему ономе што женска рука, она мало вештија, може да створи, по узору на руке њихових мама, бака, па  и прабака, а богами, нешто и по сопственом виђењу свакодневице, коју, ипак, свако не види на тај, њихов,  начин.

-Удружење као свој примарни и првенствени циљ има очување традиције и афирмацију старих заната, као и неговање нових техника и вештина у изради разних рукотворина, које остају као трајни знакови поред пута, али и справљању посебних гастрономских специјалитета, по чему су жене јужног Баната и те како познате широм Србије и ми се трудимо да будемо узорни део те приче, и мислим да у томе успевамо – с оптимистичким осмехом истиче Индира Моторов, банкарка, која своје  руке, са посебном вештином, користи не само на радном месту, у баратању са новцем и папирима, него и у кућном амбијенту, у баратању са разним материјалима, како оним из кућне радиности, тако и оним из кухиње, од којих настају разни специјалитети, од погача до штрудли и разних других колача, посебно оних намењених љубитељима етно специјалитета.

Зато и не чуде прве награде на такмичењу у справљању етно – јела, у Свилајнцу, прошле године, и у Касидолу, почетком ове године (штета што није била и на лицу места то пробала Драгана Мирковић, то „луче из Касидола“ , то би тек био пун погодак).

Сем по етно-јелу, „Јасеновчанке“ су познате и по својим штрудлама (друго место на „Штрудлијади“ у Зрењанину), а нису изостајала ни признања са „Банатског фруштука“ у Избишту, „Нај пите“ у Пландишту…

„Јасеновчанке“, сем што се учествују на манифестацијама широм Србије, имају и своју „Погачијаду“, затим „Ускршњу изложбу“, а организују, интересантно,  и вечери поезије, које немају директне везе са штрудлама и погачама, али имају и те како везе са њиховим свестраним интересовањем и дружењем, у различитим ситуацијама и у различитом амбијенту.

Са задовољством смо прихватили Индирин позив да на једној од тих вечери поезије и ми учествујемо. А свратићемо једном и у њихову радионицу, у којој  се „јасеновачке виле“ окупљају сваког  петка, и иза којих, после сваког таквог окупљања, остају трагови, они који повезују јучерашњи са сутрашњим даном, посредством овог данашњег, у свој његовој разноликости и непредвидљивости.

А, то не би ваљало да заборавимо. Како говорити о Јасенову и његовим „Јасеновчанкама“, а не поменути и јединствени, највећи парк скулптура од пуног дрвета (преко сто) у овом делу Европе, и то непосредно уз реку Караш, поред њених прекрасних водопада и исто такве плаже. Знају то бројни посетиоци како то све бајковито изгледа, а знали су и…

Знала је и она вила где да се смести, и шта да чува, а и Неман – бег шта да купи!

С. Батало