ЈЕДИНСТВЕНА У СРБИЈИ... Драгана Купрешанин

На кафи са…

Драгана Купрешанин, в. д. директора Дома „Збрињавање“ Панчево

СРЕЋA JЕ  КАД ВИДИШ ДА ТЕ ЊИХОВА ДУША ВИДИ

• Од 137 оних који нису имали другог избора осим да се нађу ту где јесу, има и младих, има и старих, има и жена и мушкараца, има и љубави и љубоморе, има напуштених од свих, осим од особља Дома, почев од медицинских сестара, које о њима брину 24 сата дневно, па до терапеута, тифлопедагога, лекара опште праксе, кувара, спремачица…

Не знам да ли сте ви знали, али ми, признајемо, нисмо. Нисмо знали да је Дом „Збрињавање“ у Панчеву једини дом за лица са оштећеним видом у Србији, и не само Србији, и шире!

Ето, пошто смо то сазнали, желели смо да упознамо и једину директорку  у Србији, која руководи установом у којој бораве лица са делимично или потпуно оштећеним видом, и то из свих крајева Србије. Њих 127, чак. Пошто невоље ретко кад иду саме, знатан број њих има и друге проблеме, и до оних да су трајно везани за кревет, па да ни сами, поред осталог, не могу ни да се хране.

Дом за слепа лица, како га обично зову, почео са радом још 1966. године, а дотле су његови корисници били смештени у оквиру манастира Војловица, што је, опет, јединствен случај такве врсте.

СВЕ ШТО ТРЕБА… једини дом у Србији за слепе и слабовиде

Наша саговорница „на кафи“, у јуну, је Драгана Купрешанин, дипломирана правница, која се на директорској функцији у Дому „Збрињавање“  налази од септембра прошле године, и која је, како сама каже, у раду  са „станарима“ Дома, пронашла управо  оне „садржаје које душу човека обогаћују специфичним вредностима које те чине способнијим да осетиш знатно више и да видиш много даље“ него до тада.

Уз захвалност што нам је улепшала насловну страну, и разговором омогућила да и ми „видимо нешто мало даље и осетимо нешто мало више“ него пре сусрета са њом, морамо рећи и то да је Драгана Купрешанин, својом појавом, говором тела и начином на који казује оно што треба да каже, изузетна особа у сваком погледу и нимало није случајно да се налази на тако деликатној позицији на којој је. Не може на том месту бити неко ко, поред организационих способности, не задржава у себи и трагове у души, који остају иза сваког сусрета са људима који  нимало нису били миљеници судбине и који знају да ту где су остају до судњега дана. И да се онда, препознавајући те трагове, у складу са њиховом поруком и понаша, и то у сваком тренутку. Чак и када стигне кући, у очекивању сутрашњег дана.

-Од првог дана када сам се срела с тим људима осетила сам да ће сваки наредни дан бити и нови изазов, не само за мене, него за цео колектив, јер из тог првог сусрета са људским судбинама које остављају неизбрисиви траг у срцу, ништа друго нисам могла очекивати осим да ће откуцаји мога срца бити увек одговор на непостављена питања оних који свет виде само далеко иза очног дна, тамо где се то дно сусреће са њиховом душом, ма колико она била  спремна за тај сусрет– започиње своју причу наша саговорница, с погледом из очију који казује и више од сваке изговорене речи.

Од 137 оних који нису имали другог избора осим да се нађу ту где јесу, има и младих, има и старих, има и жена и мушкараца, има и љубави и љубоморе, има напуштених од свих, осим од особља Дома, почев од медицинских сестара, које о њима брину 24 сата дневно, па до терапеута, тифлопедагога, лекара опште праксе, кувара, спремачица…

Али и о једнима и о другима, на њој својствен начин,  брине директорка Купрешанин, не само што јој то у опису посла, него што јој та брига потиче из љубави према послу, из одговорности према себи и свима онима око себе, према заједници, јер није лако бити једини у Србији у неком послу, и то каквом послу! – Хвала свим запосленима на свему што чине да бисмо били то што јесмо – не заборавља да напомене наша саговорница.

КОРОНА
   Од почетка пандемије, изазваног Ковидом 19, у „Збрињавању“ се свакодневно примењују све мере заштите свих, и корисника Дома и запослених. Редовно се врши дезинфекција, води рачуна да нико не уђе ко не треба да уђе, запослени се пресвлаче кад дођу на посао, сви носе маске и рукавице, нема посета, нема излазака, тако је било на почетку епидемије, тако је и данас. Ако је већ тако, онда је јасно зашто није било ниједног случаја заразе, а неће га сигурно ни бити, јер директорка Купрешанин, не само да свој посао директора обавља врхунски, већ  зна и шта значи одговорност сваког запосленог, а посебно директора.

Од директорке Купрешанин чули смо и приче о судбинама  људи, којима судбина није била нимало наклоњена, остали су не само без вида, остали су без игде икога, остали су сами на улици, остајали без покретних руку, ногу, али су остали људи и о њима неко мора да брине. Не само да их смести у кревет и нахрани, него и да им врати све оне изгубљене наде, веру да постоји и сутрашњи дан, па макар само ту где јесу, али да знају да тај дан постоји, баш као и онај иза њега.

-Много је људи са трагичним судбинама, много је оних који, осим што слабо или никако не виде, имају и бројне друге проблеме, и зато, осим медицинских сестара и лекара опште праксе, постоји и социјална служба, која ради свој посао, како би они који имају проблема са прихватањем животне реалности таква каква је, у што већој мери такву реалност прихватали са што мање стреса и психичких проблема, а колико је то год могуће, са што више позитивне енергије пронађу себе на том једном једином путу, са свим афинитетима и склоностима које поседују, знали то или не – истиче директорка Купрешанин, додајући да, у том смислу, постоје разне активности у кругу Дома, било у његовим великом и зеленом дворишту, башти или пак просторијама, пригодним за задовољавање разних потреба, а ту су и излети, посете…

„Збрињавање“  тако брине да сви, осим хотелског смештаја, имају не само три квалитетна оброка дневно  или пет, за дијабетичаре, него и да ти оброци буду у складу са најстрожијим критеријумима здраве исхране, са пуно свежег воћа и поврћа, управо из баште, у којој су свој смисао сутрашњег дана пронашли и сами „станари“.

Али сем квалитетних оброка, ту су и разне секције, у чијим се активностима остварују разне склоности, понајвише оне музичке, а што се спорта тиче, куглање је без премца. Ни то није све. Они који воле да читају  имају на располагању звучне књиге, као и књиге писане Брајовом азбуком, што је, каже директорка Купрешанин, обезбеђено у сарадњи са Савезом слепих.

То је само део онога што је унутар Дома, али његови „станари“ су чести гости музеја, изложби, а иду и на излете, екскурзије, што је све у функцији „проширења“ оног јединог пута разним садржајима на њему и око њега, како би сваки дан био различит од оног претходног, за све и за сваког појединачно.

Шта рећи за крај, осим, да је овај наш сусрет „на кафи“ био изузетан, Прво, упознали смо како функционише једина установа у Србији у којој су смештени људи оштећеног вида, а функционише на врхунском нивоу, ма из ког угла посматрано, а друго, упознали смо и једину директорку у Србији, која је на челу колектива који брине о онима који слабо или уопште не виде, директорку коју корисници Дома „Збрињавање“ , и они који уопште не виде – осете, не само по кораку, већ и по исказној пажњи и љубави према свима њима, по загрљају којег, нажалост, сада због короне нема, и који им и те како недостаје.

НИМАЛО СЛУЧАЈНО… недавна посета ресорног министра Зорана Ђорђевића

Не може свако као Драгана, и није случајно ту где је, јер треба имати посебно истанчано и срце и душу да би се „ушло“ у срце и душу оних који свет једино на тај начин могу видети.

Изузетно нам је било задовољство упознати је и разговарати са њом, морамо то рећи. А, уважени читаоче или читатељко, сазнаћете и зашто, ако још једном прочитате овај наш разговор са њом. Биће вам све јасније.

И још нешто није било случајно. Да Драгана Купрешанин,  на изборној листи СНС за градски парламент, од 75 кандидата за одборнике, буде – трећа!

С. Батало

Пројекат „Град Панчево – будућност у огледалу садашњости“ суфинансира(о) Град Панчево