На кафи са…

Др сци. мед. Слађана Ковачевић, уролог, субспецијалиста онкологије , начелница Уролошке службе Опште болнице Панчево

БИТИ ЧОВЕК, ТО ЈЕ ОНО НАЈВАЖНИЈЕ!

• Мотивација ми је била једноставно идеја да ли ја то могу, одувек сам имала такву жељу за науком, негде je ту и васпитање мог покојног оца, који ме је, по црногорском принципу, учио да је образовање јако важно – каже прва лекарка са звањем доктора медицинских наука у ОБ Панчево, после 70 година

Општа болница Панчево, пре три месеца, у свом богатом кадровском опусу добила је и првог лекара са звањем доктора медицинских наука. И то једну жену, начелницу Уролошке службе, с којом смо већ више пута разговарали, али само са једном скраћеницом, испред њеног имена, оном од речи доктор.

Овог пута, наша саговорница испред свог имена има још две речи, поред др, (зарез је овде само интервенција лектора) сада је ту и сци. мед.

Дакле, први пут наша саговорница „на кафи“ је жена са звањем доктора медицинских наука, а то је др сци. мед. Слађана Ковачевић.

Нашу саговорницу питамо да ли је она једина у ОБ Панчево са титулом доктора медицинских наука?

–Колико ја знам доктор наука била је др Марија Гранић, хирург, која је у ОБ радила још педесетих година прошлог века, па ево после 70-ак година сам докторираала ја, и интересантно, неколико дана после мене докторирала је и колегиница Соња Перковић Кепеци, са Одељења гинекологије.

Тренутно има млађих колега који су уписали докторске студије, те се надам да ће бити нових доктора наука у ОБ Панчево, јер то подиже углед установе, а и самих запослених. Драго мије ако смо ”повукле ногу” за остале колеге – каже прва докторка наука у 21. веку у панчевачкој болници.

А сад, уз искрене честитке на успешној одбрани, да чујемо како је протекла припрема дисертације, шта је била тема, ко је био ментор, ко сарадници…

-Тема доктроске дисертације била је она из моје лекарске праксе, са називом „Процена квалитета живота код особа са стрес уринарном инконтиненцијом лечених хируршким и конзервативним методама.“

Mентор је био доц. др Иван Вуковић, са Уролошке клинике у Београду, мој пријатељ и колега, од кога сам имала пуну подршку током рада на докторској дисертацији. Али морам да споменем и доц. др Уроша Бумбаширевића, мог пријатеља и колеге, без кога сигурно не бих све ово успела да урадим, и зато му на подршци у изради докторске дисертације, једно огромно – хвала.

Морам да нагласим и да ми је на изради дисертације помагао проф. др Зоран Букумирић, са Катедре за статистику и информатику Медицинског факултета Унивезитета у Београду, као и професори и доценти који су били у комисији, који су ми давали ветар у леђа да се све добро заврши, и на томе им велико хвала.

У току припреме израде докторске дисертације огромну помоћ и подршку имала сам и од мог одељења урологије, лекара, који су увек хтели да попуњавају и ускачу када је то мени било потребно због обавеза на факултету, а и велико хвала и сестрама на одељењу, које су директно учествовале и помагале у току припрема, јер је то био велики и захтеван посао, између осталог и дељење упутника, позивање пацијенткиња…

• А одбрана, како је она протекла?

-Сама одбрана је један свечани чин, била сам јако узбуђена, прво због великог броја мојих колега који су дошли, што ми је велика част и то је нешто што ми је најважније, друго, због велике одговорности коју сам носила и на крају због велике емоције која ме је стигла на самом крају одбране, када знате да сте успели и да сте стигли до циља.

• Шта је била највећа мотивација да кренете тим путем и успешно стигнете до циља?

-Мотивација ми је била једноставно идеја да ли ја то могу, одувек сам имала такву жељу за науком, негде je ту и васпитање мог покојног оца, који ме је, по црногорском принципу, учио да је образовање јако важно.

• Сада када сте остварили циљ, у чему се огледа Ваше задовољство, а у чему су додатне обавезе и да ли се убудуће нешто мења у Вашем послу?

-То је лична сатисфакција, осећај победе и поноса јер је то само ваше, потврда од стране колега, једноставно, посебан осећај.

Што се тиче мог посла ту се ништа не мења, радим на мом одељењу са мојим пацијентима, што и јесте поента мог посла. Ја имам среће јер је моје одељење, лекари и сестре, састављено од ретко добрих људи, те је мени задовољство да радим ту и немам идеје о мењању места рада. У будућности сигуро ћу и даље писати и објављивати радове.

• Шта је било пресудно да се определите за тему и област Ваше докторске дисертације и колико је требало времена за њену припрему

-Избор теме је логичан с обзиром да се уско бавим тим проблемом код жена, те сам и прва увела ту операцију у ОБ Панчево и наравно, научила своје колеге да раде ту врсту операције.

Времена је потребно много , прво 3 школске године је обавезно на Медицинском факултету да слушате предавања и полажете испите, а затим следи тежи део научно-истраживачког рада. Много је припрема, корекција, потребно је да имате добре људе око себе који ће вам помоћи да би стигли до коначног циља, ја сам имала ту срећу да сам их имала и на томе сам им захвална.

Тешко је уклопити редовни рад на одељењу, дежурства, операције и факултет с обзиром да ја не радим у УКЦС и не могу до факултета баш у сваком тренутку, а посебно што сам жена у ”мушкој” специјализацији и долазим из установе секундарног нивоа, баш много препрека.

• У чему је лекарски позив најизазовнији и како Ви одговарате на те изазове? –

–Највећи изазов је у доношењу одлуке, да ли је исправна и права за тог пацијента, јер одређује ток даљег лечења и сам исход.

Зато треба пратити све нове информације у области којом се бавимо, не треба бити сујетан толико да то угрожава пацијента, зато се ја радо консултујем са мојим колегама и на мом одељењу, као и са колегама са клинике у Београду , да бих добила тачно оно што је најбоље за мог пацијента. Циљ је да пацијент добије најбоље и треба признати да у томе некада нисмо ми сами.

• Осим стручности, која је то лекарска особина најважнија у контактима са пацијентима?

-Бити човек. Што је најтеже.

• Како оцењујете опремљеност Опште болнице и рад медицинског особља на збрињавању пацијената?

-У болницу је ушло много савремене опреме, она се редевно обнавља, имамо више опреме него неки КБЦ у Београду, то морам да нагласим, а ту је и жеља да се и даље улаже, и у опрему и у кадар, што ме јако радује.

Није нескромно рећи да су колеге и техничари вредни и радни, да је много посла и зато некада има нестрпљења и неспоразума у односу са пацијентима. Сигурна сам да већина јако воли свој посао.

• А што се тиче одговорности лекара, у чему је она највећа?

-Одговор је исти као и на питање о изазовима, одлука, која је права, исправна и не сујетна, за пацијента.

• Чиме сте најзадовољнији у досадашњем раду, не рачунајући на стицање докторске титуле?

-Највише што мислим да имам добар однос са мојим пацијентима, мојим колегама и техничарима, како у Панчеву тако и широм Србије, то ми је највећи успех.

• Имате ли у плану нове професионалне изазове?

-Имам (уз препознатљив осмех, прим. С.Б.), о томе ћу када се то деси.

• Шта бисте поручили студентима који би желели да упишу Медицински факултет, онима који су га уписали и онима који су га завршили?

–За све који су уписали, у току су студија или су их завршили, порука је да буду упорни, посвећени, несебични, да деле знање, да имају стрпљења и да стварно воле свој посао, јер посао лекара је јако тежак посао, пун емотивних ролекостера.

• А оним грађанима који су или могу бити Ваши пацијенти?

-Знају да сам увек ту да решимо проблеме заједно

• Који је Ваш животни мото који Вас води кроз живот?

-“Ко сме тај може, ко не зна за страх тај иде даље”.

Срећни празници!

С. Батало