Данас је Савиндан

БИО ЈЕ СТАНОВНИК СВЕТА И ГРАЂАНИН НЕБА

· Написао је први устав Српске православне цркве и први устав српске средњовековне државе · Био је први српски архиепископ и крунисао је првог српског краља

РАСТКО Немањић, „најлепше српско дете“, српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата, први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве био је становник земље, али и грађанин Неба.

Рођен је као трећи син великог жупана Стефана Немање 1175. године. и за свој 15. рођендан од оца добија на поклон да управља Захумљем. Али он је имао друге склоности, које посебно долазе до изражаја доласком калуђера са Свете Горе на двор његовог оца. Убрзо, осетивши да припада свету у којима владају божје заповести, бежи из родитељског дома и одлази на Свету Гору. Узалудан је био покушај његовог оца да га врати. Као српски принц, са седамнаест година полаже монашки завет и добија име Сава. Тако је почело његово духовно подвижништво.

А онда на Свету Гору долази и његов отац, сада Симеон, с којим подиже манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори. После осам месеци Симеон је умро, да би његове мошти његов син Сава, после осам година боравка у Хиландару, пренео у манастир Студеницу, „мајци свих српских цркава“. Ту пише и Студенички типик, први устав Српске православне цркве. Раније је већ био написао и „Карејски типик“, „Хиландарски типик“, као и „Житије Светог Симеона“, прва дела српске средњевековне књижевности. Тако је ударио и темеље просвете, прпоповедајући веру, љубав и хришћански морал.

Имао је Сава, те зиме 1206. на 1207. годину, и друга посла. Да заустави рат између своје браће Вукана и Стефана, што му, можда и уз помоћ очевих моштију, на крају и успева. Потом започиње његов просветитељски рад на приближаању својим сународницима верских и световних поука. Године 1217. враћа се на Свету Гору, да би две године касније отишао у Никеју. Одатле долази са дозволом да српска црква може постати самостална. Првог септембра 1219. године вољом васељенског патријарха Манојла постаје први архиепископ ауто- кефалне Српске православне цркве. Биће то наредних 14 година, да би га 1233. на том месту наследио његов ученик Арсеније.

Али, сем црквених, није запостављао ни земаљске послове. Исте године кад је постао први архиепископ, саставио је и номоканон, под називом Законоправило – први устав српске средњовековне државе. А онда је у манастиру Жичи, брата Стефана, стављањем краљевског венца на његову главу, крунисао за краља. Тако је Србија постала краљевина, а Стефан Првовенчани – први краљ.

Сава је ишао и на ходочашће у Свету земљу. На првом путовању подигао је конаке за српске монахе у манастиру Светог Крста, недалеко од Јерусалима, потом је откупио земљиште на брду Сион и ту сазидао манастир за српске монахе, док је на палестинском пристаништу у Акри откупио од Латина цркву Светог Ђорђа. Приликом сусрета са патријархом Атанасијем из Јерусалим- ске патријаршије, купио је и кућу Светог Јована Богослова, у којој се одр- жала Тајна вечера. Све то је поклонио великој православној лаври Светог Саве Освећеног, којом су Срби управљали пуних 130 година.

По повратку са другог ходочашћа, на позив бу- гарског цара Ивана Асена II, свраћа у Велико Трново, тадашњу бугарску престоницу. Ту и умире, 14/27. јануара 1236. године. Његов синовац, српски краљ Владислав, иначе зет бугарског цара Асена, после годину дана, пренео је мошти свог стрица из Трнова у манастир Миле- шева. Убрзо је и канонизован, а његов гроб постаје место ходочашћа Срба из свих српских земаља. У тешким временима ропства под Турцима, његов култ међу Србима постаје идеја водиља, којом су Срби кретали у бројне устанке, са његовим ликом на заставама.. После једне такве побуне, следи турска одмазда. Синан- паша Београдски наређује да се његове мошти пренесу из Милешева у Београд, и ту и спале, на Врачару, 27. априла/10. маја 1594. године.

Али Турци су погрешили. Иако спаљене, његове моште постале су још снажније духовно оружје сваког Србина, чији је дух управо кроз дух Светога Саве прошао најдубљу катарзу, а мисао достигла свој највећи узлет. У трагичним сеобама и поделама српским, његов је дух увек био она светиња и амајлија која се увек уздизала изнад свих тескоба и страхова. За живота је био „путујући храм“ и апостол, а његове мошти су остале „лек бесмртности“.

                                                                            СиБ

ЗАШТИТНИ ЗНАК

„За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи…Током векова се његов жиг утискивао у све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов ду- ховни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и све балканске народе… Свети сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и звршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија исто- времено биографија Бога и Црк- ве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа“

(Протојереј – ставрофор Радован Биговић)

ХИМНА СВЕТОМ САВИ

Ускликнимо с љубављу

Светитељу Сави

Српске цркве и школе

Светитељској глави.

Тамо венци тамо слава

Где наш српски пастир Сава.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

С неба шаље благослов

Свети отац Сава;

Са свих страна сви Срби

с мора и Дунава

К небу главе подигните

Саву тамо угледајте.

Саву српску славу,

Пред престолом Творца!

Благодарна Србијо,

Пуна си љубави

Према своме пастиру

Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина

Светог Саве дедовина

С тобом славе славу

Светитеља Саву.

Здраво Среме, Банате

И Србијо Стара

Раванице, чувај нам

Тело Кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,

Здраво и ти с нама била

Да славимо славу

Светог оца Саву.

Милешево слави се

Телом Светог Саве

Кога славе сви Срби

С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали

Тело Светог Саве спали,

Ал‘ не спали славе,

Нити спомен Саве.

Да се српска сва срца

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави,

Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,

Свети Саво, ти помози.

Почуј глас свог рода,

Српскога народа!

СВЕТИ САВА

Ко удара тако позно у дубину ноћног мира

На капији затвореној светогорског манастира?

„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,

Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.

Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –

Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.

Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.

Отвор’те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,

И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави,

Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.

Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власи,

Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.