Панчевачки незаборавник

А ПРАЗНИКОМ БЕЛЕ КОШУЉЕ ОД СРПСКОГ ПЛАТНА

Пише: Милан Јакшић

Одевање у јужном Банату, као и свуда, било је условљено саставом становника, миграцијама, друштвено-политичким околностима, занимањима и приликама.

Униформа као одећа је у Панчеву била често виђена, јер је Панчево било седиште 12. Немачко-банатске регименте још од 1764. године. Војна лица су се могла видети свакодневно на улицама.

Региментску униформу 12. немачко-банатске регименте сачињавали су: затворено-мрки капути, плаве огрлице, тесне отворено плаве чакшире и бела дугмад.

Како је статус граничара подразумевао улогу не само војника, него и слободног сељака, постоје и особености одевања крајишника у време када нису били у униформи. Мушка одећа обухватала је: на глави шешир мањег обода (лети), бео гуњ (у Баваништу црн), чакшире; имућнији су имали жут кожух са урасима, зими и кожни, лети су у Ковину носили: белу кошуљу, црни прслук, на ногама кожни опанци и црвени обојци (у Баваништу вунени), а црвена боја добијала се од биљке броћ, коју је свака домаћица гајила, а недељом и празником чизме.

Срби ратари у Панчеву и околини зими су носили опанке на каишеве, или чизме, чакшире од сукна, или штрук-сомота, фланелске кошуље, кожне грудњаке, кожухе, шубаре. Тако радним даном, а празником су облачили беле кошуље од српског платна, црне сукнене прслуке са рукавима, закопчане до грла сребрним дугмадима и зимске капуте. Немци су носили беле вунене чарапе, црне кожне паупуче, кошуље, штофане панталоне, зимске кратке капуте и качкете, а Мађари зими чизме, на њима мамузе, јахачке чакшире, украшене гајтанима и кратке прслуке од црвеног и зеленог сомота.

Румуни су зими носили шарене чарапе, опанке, чакшире, кошуље, преко којих су облачили кецеље од вуне ишаране румунским народним шарама, а преко свега грудњаке и кожухе, шубаре. Зими и по киши ношена је кабаница, а по јаком мразу опаклија и шубара, бело за млађе, црно за старије. Одело мушкарца чинили су и: бели гуњ са црвеном поставом, бели чакшири, лети шешир, зими шубара, кожух испод гуња. Старешина куће носио је црно одело, опанке, за празник кожне чизме. Летња одећа израђивана је од белог ланеног платна, или кудеље, млади и деца носили су беле чакшире и разнобојне гуњеве. Поред националне, и социјална припадност била је очигледна у одевању.

У женској ношњи разлике између војвођанског – тј. оног које се формирало под јаким утицајем мађарске ношње и европског, нису биле изразите. Европска је значило најсавременија, тј. без локалних или националних обележја. Женску ношњу чиниле су: платнене кошуље и подсукње, блузе и сукње од домаћег или фабричког материјала, прслуци, свилена марама преко груди, блуза преко кошуље, кецеља, која се одржала до краја 19. века, а прве су је одбациле Српкиње. Српске ратарске девојке носиле су зими набране сукње и блузе у виду јакни, огртале су се тзв. „берлинским“ марамама, које су домаћице саме плеле. Ћурак, или ћурк, био је хаљетак који су носиле Српкиње и Немице. Главе су повезивале светлим чојаним марамама, „фердинкама“. Женска ношња била је разнолика и свакако лепа, а сматрало се да је најбоље урађена мађарска, с хаљинама од порхета или фланела, јарких боја, с марамама и кецељама дезенираним цветним мотивима.

Мађарски женски костим разликује се од европског утолико што је кецеља саставни део и најскупоценије тоалете која се увек састоји од сукње и прслука. Термин војвођанска, уствари, значи да спада у средњоевропске утицаје, што се среће код Немаца у Глогоњу и Јабуци. Немице су носиле црне и затворено-плаве порхетске сукње и блузе, а уместо капута исто „берлинске мараме“, али плетене од вуне браон боје. Румунке из Долова и Омољице, Владимировца, Алибунара, Уздина, носиле су панонску, или белу ношњу, с платненим, сукненим, или крзненим хаљецима. Оне су носиле и кожух до колена, црне, или црвене чизме, беле кошуље и сукње и црвене вунене мараме, косу уплетену у многоструку кику, а у цркву недељом су ишле у најбољим хаљинама. Румунке су имале и белу сукњу сличну кошуљи, на глави пунђу прекривену црвеном вуненом марамом, на телу кошуљу, па до колена дуги кожни кожух, а на ногама црне или црвене чизме. Удате жене носиле су џубета постављена кожом, или памуком, разнобојне сукње, на глави пунђу прекривену памучном марамом, код богатих, свиленом.

Девојачка ношња била је од „разних цицева, вунених и памучних…“ коса исплетена у кику, лети су ишле и босе, у цркву и у коло увек чисте, уредне и накићене. Уредне су биле и када иду на пољске послове, али се тада у „радено одело преобуку“.