Јасна Суботин, директорка Предшколске установе „Колибри“ Ковачица

ДЕЦА НИСУ ИСТА, У РАЗЛИЧИТОСТИМА

ТРЕБА ПРЕПОЗНАТИ БОГАТСТВО

• Важно ми је да васпитачи препознају оно што је посебно код сваког детета – његове таленте, интересовања, способности, али и оно у чему му је потребна додатна подршка.
Не треба сва деца да буду иста. Управо у њиховим различитостима треба препознати богатство – каже Јасна Суботин, директорка „Колибрија“, други пут.

Рођена је у Београду, али је одрасла у Ковачици, која је, како каже, за њу „одувек била мој прави завичај“. После завршетка Гимназије „Михајло Пупин“ у свом „завичају“, школовање наставља у Новом Саду, где завршава Филозофски факултет, смер педагогија, и стиче звање дипломираног педагога.

Свој професионални животни пут, као педагог, започиње у ОШ „Млада поколења“ у Ковачици, а затим у ПУ „Радосно детињство“ у Новом Саду, да би се убрзо опет вратила у општину Ковачица, овог пута у Идвор, у ОШ „Михајло Пупин“, и то на функцију директора школе.

Није се дуго задржала у Идвору. 2016. се враћа у Ковачицу, у ПУ „Колибри“, на позицију директора, први пут. После две године одлази у Братиславу, где у једном тамошњем вртићу ради као педагог и где је, како каже, „имала прилику да упозна другачији систем рада и нове приступе у предшколском васпитању и образовању“.

Ове године, пре четири месеца, већ као дугогодишња Новосађанка, Јасна Суботин поново се враћа у своју „завичајну“ Ковачицу, поново у ПУ „Колибри“ и поново као директорка.

— На челу Предшколске установе „Колибри“ сте четири месеца, и то други пут. Шта је било пресудно да поново прихватите директорску функцију и чиме сте најзадовољнији за ово време?

• Одлуку да поново прихватим функцију директорке ПУ „Колибри“ донела сам зато што ову установу добро познајем и што сам за њу професионално и лично везана. Пошто сам већ имала прилику да будем на њеном челу, знала сам колико је та функција одговорна, али и колико задовољства може да донесе када видите да установа напредује и да деца и запослени имају добре услове за рад и боравак.

У међувремену сам стекла нова искуства, радила у различитим срединама и упознала другачије приступе у раду. Желела сам да све оно што сам научила поново ставим у службу „Колибрија“.

За ова четири месеца најзадовољнија сам тиме што смо успели да одржимо добру организацију рада и што постоји добра сарадња међу запосленима, али и са родитељима и оснивачем. Наравно, увек постоји простор за напредак и пред нама је још много посла, идеја и планова.

Најважније ми је да заједно стварамо установу у којој ће се деца осећати сигурно, прихваћено и срећно, а запослени имати услове да свој посао раде квалитетно и са задовољством.

— Како је организован „Колибри“?

• ПУ „Колибри“ је велика и веома разуђена установа, која својим радом обухвата целу територију општине Ковачица. Тренутно имамо око 500 уписане деце, распоређене у 23 групе, од којих су две јаслене.

Рад установе организован је кроз седам радних јединица, односно обухвата сва насељена места општине: Ковачицу, Дебељачу, Црепају, Падину, Уздин, Идвор и Самош.

Заинтересованост родитеља за упис деце постоји, што је свакако добро, али истовремено представља и обавезу да настојимо да одговоримо на потребе породица. Захваљујући доброј сарадњи са Општином Ковачица, као нашим оснивачем, као и могућности законског проширења група до 20 одсто, листу чекања успели смо да сведемо на минимум.

Наш циљ за наредни период јесте да учинимо све да листе чекања више не буде и да, у складу са могућностима и потребама, радимо на проширењу капацитета установе.

— Који су то облици рада са децом на којима посебно инсистирате?

• Када говоримо о предшколском узрасту, мислим да је најважније да дете буде активан учесник свог развоја. Деца не уче само онда када им нешто објашњавамо. Она уче кроз игру, истраживање, разговор, покрет, дружење и свакодневне ситуације.

Зато посебно инсистирам на томе да рад са децом буде подстицајан, креативан и прилагођен њиховим индивидуалним потребама и интересовањима.

Важно ми је да васпитачи препознају оно што је посебно код сваког детета – његове таленте, интересовања, способности, али и оно у чему му је потребна додатна подршка.
Не треба сва деца да буду иста. Управо у њиховим различитостима треба препознати богатство.

Желим да вртић буде место где ће дете моћи да истражује, поставља питања, развија машту, учи да сарађује са другима, али и да изгради самопоуздање и веру у сопствене способности. Сматрам да се тако, кроз игру и искуство, стварају најбољи темељи не само за касније образовање већ и за развој целовите, радознале и самосталне личности.

— У чему је, на том плану, посебно значајна улога директора?

• Директор, по мом мишљењу, не треба да буде само особа која организује посао и брине о томе да установа функционише у складу са прописима. Његова улога је много шира. Директор треба да буде особа која слуша, повезује људе, препознаје њихове квалитете и ствара услове да запослени могу да дају свој максимум.

У предшколској установи то је посебно важно, јер квалитет рада са децом у великој мери зависи од људи који са њима свакодневно раде. Зато ми је важно да постоји отворена комуникација са запосленима, да се разговара о проблемима, али и о идејама и могућностима за унапређивање рада.

Истовремено, директор мора да буде одговоран и према деци и родитељима, али и према оснивачу и целокупној локалној заједници.

Верујем да се добра установа не гради појединачно, већ тимским радом. Моја улога је да тај тим усмеравам, подржавам и мотивишем, али и да будем спремна да преузмем одговорност када је то потребно.

— Како сте задовољни уређеношћу и опремљеношћу установе, има ли неких планова у том смислу?

• С обзиром на то да „Колибри“ има седам радних јединица распоређених на територији целе општине, брига о објектима, њиховој уређености и опремљености представља континуиран процес.

Сматрам да простор у коме деца бораве треба да буде безбедан, функционалан, пријатан и подстицајан. Деца најбоље уче и развијају се у простору који их позива на игру, истраживање и креативност.

Задовољна сам оним што имамо, али увек постоји простор за унапређивање. Наш циљ је да у наредном периоду, у складу са могућностима, наставимо да улажемо у уређење простора, опрему и стварање још бољих услова за децу и запослене. У томе нам је веома важна подршка Општине Ковачица, са којом имамо веома добру сарадњу.

— Колико је руководство Општине Ковачица активно на плану подршке „Колибрију“ и у чему се та подршка конкретно огледа?

• Сарадњу са Општином Ковачица оцењујем као веома добру и значајну. Као наш оснивач, Општина има веома важну улогу у стварању услова за квалитетан рад установе. Посебно бих истакла разумевање потреба деце и родитеља, као и спремност да се заједно проналазе решења за питања која су нам важна.

  

Један од добрих примера јесте управо питање уписа деце. Захваљујући сарадњи са Општином и могућности законског проширења група до 20 одсто, листу чекања успели смо да сведемо на минимум. То је за нас веома важно, јер иза сваког места у вртићу стоји једна породица и једно дете којем треба омогућити доступно предшколско васпитање.

Верујем да само партнерским односом установе и оснивача можемо да остваримо дугорочне резултате. Наш заједнички циљ је да деца са територије целе општине имају квалитетне, доступне и сигурне услове за одрастање и учење.

— Велики Мика је рекао да се „само ретки сете да остану вечно дете“. Шта мислите, има ли међу тим „реткима“ и некога из установе на чијем сте Ви челу?

• Мислим да их у „Колибрију“ има много.

Рад са децом захтева да сачувате нешто од тог детета у себи – радозналост, искреност, способност да се обрадујете малим стварима, да поставите питање и да свет посматрате без предрасуда.

Мислим да је управо то једна од лепота нашег посла. Деца сваког дана подсете одрасле да застану, да се насмеју, да буду маштовити и да неке ствари погледају из потпуно другачијег угла. Верујем да наши васпитачи управо због тога бирају овај позив и да многи од њих у себи чувају дете које их сваког дана поново повезује са децом са којом раде.

А можда је то и један од разлога због којих је рад у вртићу толико посебан. Ми децу припремамо за свет одраслих, а она нас истовремено подсећају на оно што као одрасли не бисмо смели да изгубимо – радозналост, доброту, игру, искреност и способност да се радујемо.

Ако бих могла да пожелим нешто „Колибрију“ у будућности, то би било да останемо установа у којој ће деца радо долазити, родитељи имати поверења, а запослени осећати да њихов рад има смисла. Јер када је дете срећно, сигурно и подстакнуто да буде оно што јесте – тада знамо да смо на правом путу.

С. Батало