Интервју

Милушка Хрћан, председница Удружења жена „Јаношичанка“ Јаношик

БАКЕ И ПРАБАКЕ СЕ НЕ СМЕЈУ ЗАБОРАВИТИ

• Као председница, највише сам поносна на свој тим, на тим креативних жена, свака са визијом како удружење треба да функционише да би остварило своје циљеве због којих је основано, а ти циљеви су неговање корена словачке културе, традиције и обичаја и чување од заборава

УЖ „Јаношичанка“ основано је још 2009. године. Када сте се Ви прикључили том удружењу и шта Вас је посебно мотивисало да постанете део те женске приче?

– Да. „Јаношичанка“ је основана 2009. године. Од почетка сам била чланица удружења, али нисам била активна јер сам имала троје мале деце. Мотивисала ме је слога међу женама у удружењу, њихови ручни радови и дружења, па сам и ја постала њихова чланица.

Од 2012. до 2015. године наше удружење није било активно јер нисмо имали просторију у којој бисмо се састајале. Онда смо 2017. године добиле на коришћење просторије локала на пијаци, у центру Јаношика. Те просторије су биле напуштене десетак година, па је и струја била искључена. Годину дана касније, уз помоћ Данијеле Лончар, тадашње начелнице Јужнобанатског управног округа, добиле смо струју, окречиле просторије, офарбале намештај и интензивно радиле два месеца како би те просторије биле готове до свечаног отварања наше најпознатије манифестације „Дан вишње“.

Једна просторија је преуређена у етно-собу, где чувамо нашу словачку културу и традицију од заборава, да људи виде како се некада живело, док нам друга служи за окупљање и израду наших ручних радова.

Кад сте изабрани за председницу, да ли се од тада нешто променило у раду „Јаношичанке“? Ако јесте – шта?

– На место председнице изабрана сам 2019. године и те године добили смо прилику да први пут идемо и представљамо наше удружење и наше радове у Словачкој. Као председница, највише сам поносна на свој тим, на тим креативних жена, од којих свака има визију како једно удружење треба да функционише да би остварило циљеве због којих је основано. А то су неговање корена словачке културе, традиције и обичаја и чување од заборава свих оних вредности по којима су Словаци препознатљиви на овим просторима.

Шта Вас, као председницу, до сада чини најзадовољнијом и најпоноснијом? Ако су то признања, која посебно, и шта још осим признања?

– Појављивале смо се на разним манифестацијама. Освојиле смо много пехара, медаља и признања, како за наше радове, тако и за колаче и производе од вишања. На Београдском сајму освојиле смо треће место у конкуренцији за најбољи ликер. Највише нам је значило признање које смо добиле од словачких новина „Hlas ľudu“ – за нај-колектив.

Колико имате активних чланица, колико се често окупљате и шта је основни циљ тог окупљања и рада?

– Наше удружење сада броји 30 чланица, како активних тако и симпатизера. Окупљамо се сваког понедељка, правимо планове за даље обавезе и активности. Сваке недеље отварамо врата нашег удружења за све људе, правимо кифле и разне колаче. Тако чувамо рецепте наших бака од заборава.

По којим је активностима, па и манифестацијама, УЖ „Јаношичанка“ посебно препознатљиво међу удружењима жена, не само у општини Алибунар?

– Током целе године имамо разне манифестације, а најпознатија је „Дан вишње“, која је ове године била 18. по реду. Ту нам долазе удружења из наше општине, словачка удружења из целе Војводине, као и из дијаспоре. Сваке зиме организујемо и маскенбал за децу, а радо учествујемо и у разним хуманитарним акцијама.

Чиме највише доприносите очувању и неговању традиције и обичаја словачког народа, а сем тога, има ли још нешто што је у фокусу вашег рада?

– Највише доприносимо тиме што организујемо радионице на којима жене могу да науче везење, ткање и прављење старинских колача. Фокус нам је на томе да што више људи чује за наше удружење како бисмо очували традицију и културу наших предака.

Имате ли подршку Општине и у чему се она огледа?

– Подршку Општине Алибунар имамо кроз пројекте које нам она подржава. Пишемо пројекте и уз помоћ Канцеларије за дијаспору у Словачкој, захваљујући којој смо направиле видиковац-летњиковац, који се налази непосредно испред просторија нашег удружења.

Која би била Ваша порука оним млађим женама и девојкама које највише времена проводе са мобилним телефоном у рукама?

– Моја порука млађим женама била би да мало оставе телефоне по страни и да дођу у просторије нашег удружења, првенствено да се дружимо. А уз дружење, да виде како су то њихове баке и прабаке везле, штрикале, ткале, хеклале, па и да науче како се праве добри колачи, на наш, словачки начин. Тако би нам помогле да се култура, традиција и обичаји Словака на овим просторима сачувају од заборава.

С. Батало