БИЛО НЕКАДА... a данас чувена „Фијакеријада“

Предања о насељима јужног Баната – Црепаја

ТУ НЕГДЕ,  КОД ЧОЉИНОГ БУНАРА

•А кад  су дошли код бунара нашли су цреп… •После Илијевић поп Луке долазе Радованчеви, Прванови, Грубанови… •У чијој је кући била прва школа и у каквој су све вези били Црепаја, Иланџа и Јарковац • Зашто су нестали Власи?

СТАРА Црепаја била је близу данашње Јабуке, где је и сада крст, на месту негдашње црепајске цркве, па се одатле преместила у Ливаде, у атар садашње Црепаје,  а тек после на данашње место, око једног турског бунара, који је, каменом озидан, био код садашње сеоске цркве и из кога су пастири појили стоку. Камење су повадили, па озидали циглом и удесили бунар на точак. Пустара је тада припадала богаташу Кадићу из Бечкерека. Црква је, и стара и садашња (зидана 1822 – 1824), била Храм успења. Најпре су направили малу, па после зидали велику цркву.

    Премештање Црепаје било је изазавано турским нападима, а после, кад су они престали, насеље се усталило на садашњем месту. Има 150 године откако је Црепаја овде насељена. И ујаци Ердељановића потврђују предање о првом насељу Црепаје на Старој Јабуци и у земуницама на Ливадама, где се налазе цигле и црепови. Само што нагађају да ли су те земунице  „од Турака“ и да су после Турака дошли Мађари, па тек по њиховом одласку Срби.

    Стара Јабука је где су Јабучки виногради, уз Тамиш. Са те Црепаје су Црепајци били отишли у Иланџу, па су дошли на ово данашње место ( а за оне на Ливади веле да су били Мађари). Прве фамилије овде насељене били су: Илијевић поп Лука из Србије, Барајеви из Барање, Јосифовић, опет из Србије. Црквица им је била двадесет две године на месту садашње школе, па је зидана ова. Насеље је, веле, имало „250 нумери“, два сокака унакрст: Велики и Шугави (Јабучки) сокак.

    Из Старе Јабуке и из Јарковца су 1773. или 1774. године насељени Црепајци. Радованчеви, Прванови, Грубанови и Небригићи били су у Јарковцу, па дошли овамо. Доцније су и из Иланџе неке фамилије дошле у Црепају. Деда Јоца Грубанов је рекао да су из Иланџе биле подолазиле прве фамилије на Стару Јабуку: Грубанови, Шурјански, Стојкови, Милошеви, Петрићеви, Кендерешки, Толмачеви, Илијевићи, Јовановићи, Јовановић-Мишини, Секулићи, Радованчеви и други. Није им се свидело на Старој Јабуци, па дошли на Црепану (друга дуж у атару црепајском), од Францвелда (данас Качарево), где се и сад налазе цигље и црепови (можда од црепане неког Чоље, који је овде имао своју пустару – и бунар је он зидао, а не Турци, како неки причају – и држао своју марву). На Црепани је била повелика слатина, па нису ни ту могли остати, те пређу овамо код Чољиног бунара. Чоља је умро у Глогоњу, а његово потомство је долазило у цркву у Црепају.

    Дакле, по свему се види да се из Иланџе од сваке фамилије одвојила по једна грана и прешла у Стару Јабуку, а после се преселила даље, у данашњу Црепају. И деда Јоца каже да су многи долазили из Иланџе и из других села и у Јарковац, па су после долазили у Црепају.

    Некад су се „атарисали“ Иланџа и Црепаја и још стоји јарак који је обележавао границу између њих, јер онда није било Глогоња, Падине, Јабуке, ни Францфелда.

    Кад се најпре населила Црепаја, око „плаца“ су били: Грубанови, Стојкови, Војинови (иза „страже“), преко пута Атанацкови, па Газдићеви (изумрли), па опет Стојкови, па Филиповићи, па опет Стојкови – на сваки угао по једна фамилија. Затим се попунио плац и изидани су: стража, школа, попин стан, царски „бирцауз“, капетанов „квартир“ и Грчка – Живкова кућа, Илијевића дућан и школа. Али је прва школа била у кући Вишњичких, па је после направљена ова на плацу. Најстарије су оне црепајске фамилије које су насељене око цркве. Отприлике „200 нумери“.

    Као што се из презимена и података о пореклу види, у Црепаји се доселило доста Румуна. И један сокак се зове Влашки сокак. Али су се сви ти Власи тако посрбили да већ приликом одвајања влашке цркве од српске (1872-1873. и даље) нико од њих није хтео ни чути за влашку цркву и сваки је тврдио да су му још прадедови били Срби. И сад сваки од њих сматра за највећу увреду кад му се каже да је Влах. Наравно да је то последица утицаја српске масе, али особито и тога што су овде били велики српски родови који су се чврсто држали својих сродничких веза и сматрали – као што се и сад сматрају – у многоме погледу као целина. За Сефкерин тврде да је био просто поплављен Румунима, али да су се они тако посрбили, као и ови у Црепаји.

    Кад су дошли, код бунара су нашли цреп и по томе су дали име Црепаја, а код Предићеве куће била је колиба и један млад брест, који је после велики порастао.

    Опште је тврђење да је Црепаја врло нездрава због тога што је „у низи“, те је врло много плави вода од киша. Осим тога, део атара од неких 2.500 ланаца врло је низак и подводан, те ретко кад да није сасвим поплављен велики део године. Отуда су и куће врло влажне. А последица је свега тога да је туберкулоза врло распрострањена: од ње силан свет умире и има примера да је целе породице покосила.

(Према: Јован Ердељановић, Срби у Банату, 1923. године)