Звонко Завишић, директор ЈАТП „Алибунар“
ТО ИМА САМО У АЛИБУНАРУ!
•Свакога радног дана, аутобуси ЈАТП „Алибунар“ превезу 520 ученика до њихових школа и назад, и не само ученике, и не само радним даним … све – бесплатно!
КАДА су ту, некада давно, били Турци, Алибунар је био раскрсница путева који су водили на све четири стране света, јер шта би Турци у њему радили ако не би могли ићи даље. И ишли су, на све четири стране. За Панчево, за Бечкерек (данашњи Зрењанин), за Темишвар и за Белу Цркву. Срећом нису предуго остали, не зато што им се ту није остајало, него зато што су тим путевима и неки други долазили. И пре њих и после њих. Отишли су и ти други, трећи… а остали су Срби, Румуни и Словаци. Мало даље и Мађари. Они су ту и данас. Додуше у све мањем броју, али за то већ нису криви Турци, а нису криве ни роде, јер не могу ни оне стићи баш свуда и уз то још радити туђи посао.
Ми у Алибунар стижемо из правца Панчева, из којег су Турци отишли пре тачно 300 година, препуштајући га двојној монархији, чије су трупе на челу са генералом Мерсијем дошле управо из правца Алибунара.
Остављамо сада историју по страни, враћамо се у садашњост и идемо први пут у госте једном Алибунарчанину, који је у ову јужнобанатску општину дошао у последњој деценији прошлог века, и то чак из Бијелог Поља.
Јавно аутотранспортно предузеће „Алибунар“ основано је пре седам година. Почело је са једним аутобусом, једним возачем и једним директором. Онда је стигао и други аутобус, и други возач, и други – директор.
ПРОПИСИ СУ…
Пошто смо, после разговора са директором Завишићем, отишли у ресторан „Гранд“ , у самом центру Алибунара (ех, беше некад „Ловац“, а беше некад и много што-шта још), и тамо смо чули да је једном приликом инспекција казнила предузеће када је у аутобусу затекла путника који није био ученик! Образложење: Одлуком се бесплатно превозе само ђаци и социјално угрожени. Пошто тај „слепи“ путник, осим што је био „слеп“, није могао да докаже ни да је ђак ни да спада у категорију социјално угрожених, ште ће инспектор, прописи су прописи!
Са другим директором стиже и још седам аутобуса, тако да данас ово предузеће има девет аутобуса, осам возача, и поред директора, још три радника. Укупно 12 запослених.
Наш домаћин је директор овог предузеће Звонко Завишић, који се на тој функцији налази последње четири године. Љубазна и насмејана секретарица доноси нам кафу, и разговор може да почне.
-Све аутобусе обезбедили смо из донација, при чему захваљујем општинском руководству што је заједно са мном учествовало у том само наизглед једноставном послу – каже наш домаћин, који са задовољством прича о оном што ради, што очито није сведено само на обављање директорске функције у оном њеном класичном значењу. А што се да видети и на први поглед не само на канцеларијски ентеријер, већ и на оно што се зове комуникативна непосредност.
Од директора Завишића сазнајемо и нешто што, признајемо, до сада нисмо чули. Ово предузеће све своје путнике превози бесплатно!
-Да, бесплатно. С тим циљем је основано. Да превози све ђаке, и основце и средњошколце, са територије општине Алибунар до њихових школа и назад, како оних у Алибунару, тако и оних у Вршцу и Панчеву, и не само ђаке, него и све оне који спадају у категорију социјално угрожених – појашњава директор Завишић, реагујући на наш зачуђен поглед.
Свакако да све ово не би било могуће без опредељења општинског руководства да из буџетских средстава исфинансира овај „бесплатни“ превоз и на тај начин неким породицама и буквално омогући да школују своју децу. Јер, напросто, за многе фамилије је издвојити преко 22.000 динара месечно за превоз детета до средње школе у Вршац или Панчево просто неизводљиво.
Колико то деце превезе дневно ЈАТП „Алибунар“?
-Сваког радног дана наши аутобуси превезу 520 ученика, и то две стотине њих на територији општине Алибунар и 320 ученика према школама у Вршцу и Алибунару. Кад их одвезу, возачи се враћају и онда иду по њих кад заврше са наставом . И тако сваки дан – каже директор Завишић.
Али ни то није све.
-Наши аутобуси , кад не превозе децу, возе спортске клубове, културно-уметничка друштва, удружења, све њих, такође, без икакве накнаде. Све то плаћа Општина, и то је део социјалне политике и друштвено одговорног понашања, што је од изузетног значаја када се има у виду социјални статус великог броја становника наше општине – објашњава наш домаћин, са очигледним задовољством што је део те одговорне мисије, јединствене у окружењу, а можда и шире.
Питамо директора Завишића, шта ако уз ученике, на станицу уђе и неко ко није ни ученик ни социјално угрожени?
-Имамо таквих случајева, шта ћемо, неће ваљда наш возач да се бије с њим, не иде нико из беса, иде из неке нужде, сигурно, ми те идемо те идемо, а камо среће да је ђака за пун аутобус па да нема места за друго, што, нажалост, није случај. Млади све више одлазе, све је мање деце, али то је већ проблем не само Алибунара – помало резигнирано ће наш саговорник.
И то је све што смо причали, за новине, са нашим домаћином, Бијелопољцем на сталном раду у Алибунару. Вредело је причати. Имало се шта чути и записати. За пример, како једна мала општина, која се бори да изађе из друштва неразвијених, успева да нађе начина да помогне не само родитељима ученика, већ и онима који немају ученике у својим кућама, али имају муке како да саставе крај с крајем, а не могу баш свуда пешице.
СиБ
