МОЈ ДИЛБЕРЕ... зашто и мене не поведеш

Знате ли…

Како је настала једна од најтужнијих севдалинки

СТРАСНА ПАТЊА ЗА ДИЛБЕРОМ

• Њих су крџалије узимале за љубавнице, а кад дође час растанка…

Једна од најпознатијих народних песама ових простора, “Мој дилбере”, у себи садржи осећај патње љубавнице која свог војника-одметника испраћа на пут. Њему је време да крене даље, а она остаје у плаћеном ропству, кроз песму се сећајући тренутака проведених са својим делијом.

Да бисмо у потпуности разумели ову севдалинку, треба навести одређене околности из времена када је она настала. У Турској је током 18. и почетком 19. века постојала посебна најамничка коњица, такозване крџалије. У тој војсци је, поред Турака, било ратника свих балканских народности и вера. Најмљени за храну и плату, ови одважни ратници полагали су право и на пљачку. Њима су припадали они који нису марили за миран рад ни изучавање заната, на оснивање породице нити свог дома. Ови авантуристи – “турски хајдуци” – су на својим добрим и богато закићеним коњима крстарили преко Балканског полуострва, с једног краја на други, борећи се за онога с ким би се њихов старешина погодио да им боље плати. Крџалијама су се нарочито користили султанови одметници. Млад и пљачком обогаћени војник авантуриста, уживајући у добрим коњима, јашући у богатом оделу и опремљен сјајним оружјем, живео је лагодним животом “од данас до сутра”. Поред свих ових предности, млади крџалија уживао је и у лепој пјесми, а у пијаном весељу своју наклоност исказивао је и према лепим женама. То су, као по правилу тог доба, биле младе певачице или играчице. Њих су крџалије узимали за љубавнице, да им се “нађу” у сваком њиховом привременом боравишту.

Таквом једном крџалији, као свом дилберу (љубавнику), предала се негде у неком граду балканском, нека играчица. Он јој је постао сва љубавна чежња, за њу је он био прави господин, у њега се исувише заљубила и уздишући патила. Нудили су се овој лепотици за дилбере и други, богате чаршилије – “базерџани” (трговци), код којих би могла да живи као госпођа у чаршији. Али је она волела само свога “делију”.  Неминовно, дође и час растанка. Крџалија ће, данас-сутра, кренути у неки други далеки град. И она би с њим, али не може. Да би му се одужила за проведене “слатке часове”, нуди му се да је прода као робињу неком базерџану, а да за добијено злато њен вољени “позлати врат” свом дорату (коњу). То је значило да се у коњску гриву уплету бисери, златне и сребрне жице, па да га таквог “делија протера кроз чаршију”, да град на тај начин сазна какав је он јунак. А она ће, као робиња базерџанова, скривена иза решетака на прозору што гледа у чаршију, пратити погледима и уздасима свог делију, тихо му певајући следеће стихове: “Мој дилбере, куд се крећеш? Што и мене не поведеш? Поведи ме у чаршију, Па ме продај базерџану. Узми за ме оку злата. Па позлати Дору врата. Протерај га кроз чаршију. Да те видим к’о делију…”

Песму су препевали и снимили многи певачи, укључујући и Силвану Арменулић, Есму Реџепову, Тошета Проеског, Сафета Исовића, Василију Радојчић.

(Према: avaz.ba)