Досије 013

ПОСТОЈИ ЛИ ПРАВОСЛАВНА НОВА ГОДИНА?

• У календару Српске православне цркве, као први дан нове године, без заграде означен је 14. септембар, док иза датума 14. јануар, речи „нова година“ су у загради. Зашто?

У круговима  неких православних верника и српских националиста  постоји уверење да Нову годину не треба славити 1. јануара, него 14. јануара. По њиховом мишљењу , 14. јануара је „православна“ , „српска“, „наша“, „права“  Нова година, а 1. јануара „неправославна“, „несрпска“, „туђа“, „неправа“. Да ли је ово мишљење исправно?

Да бисмо одговорили на то питање морамо погледати православни календар.

1. Православни календар

По православном календару, 14. јануар је означен као „Нова година“. Али је тај податак дат у загради, чиме се сугерише његова извесна условљеност. Чему та условљеност, чему та релативизација? Знају ли састављачи православног календара када је „православна Нова година“. Надам се да нећу покварити крај приче ако унапред устврдим: састављачи календара одлично знају када је Православна Нова година. Питање је да ли га ми познајемо и разумемо?

Прва ствар коју морамо учинити да бисмо схватили православни календар јесте да тај календар пажљиво погледамо. Ако добро погледамо православни календар, приметићемо да је 14. септембар означен као „Црквена Нова година“. Тај податак је без заграде, чиме се сугерише извесна  његова неусловљеност и категоричност.

Па, када је онда „православна Нова година“, 14, јануара или 14. септембра? Да бисмо одговорили на то питање морамо размотрити порекло и смисао Нове године.

2. Паганско порекло

Древни Римљани су испрва славили Нову годину 1. марта. Јулије Цезар је реформисао древни римски календар и одредио да нова година почиње 1. јануара. Упркос промени календара смисао Нове године је остао исти: древни Римљани су Нову годину прослављали у бучном весељу , обично праћеном разузданостима.

А, хришћани? Како су се они односили према Новој години? Они нису успели – јер нису ни хтели – да тај празник христианизују: преобразе у нешто друго. Хришћани су задржали празновање 1. јануара као дана Нове године, али су настојали, и у томе успевали, да раскалашност пагана елиминишу или бар умање. У сваком случају, 1. јануар је био код пагана , а остао и код хришћана, дан почетка нове календарске године  – празник Нове године.

3. Божић

Неке паганске шпразнике хришћани су успели да христијанизују. Типичан пример је 25. децембар. То је древни римски „дан рођења непобедивог сунца“ („dies natalis Solis invicti“). Хришћани  – најпре у Риму, а касније и на истоку – овај дан су прогласили Божићем. Али хришћани нису успели  – јер вероватно нису ни хтели – да Новој години дају неко посебно хришћанско значење. Нова година је била и остала грађански празник.

4. “Обрезање Господње“

Ипак, 1. јануар је за православне вернике верски празник, обележен црвеним словом, али не зато што је почетаак нове године, него Обрезање Господње. Зашто се он слави баш 1. јануара? Да бисмо одговорили на то питање морамо знати Мојсијев закон о обрезивању. Он гласи: „Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује“ (Прва књига Мојсијева, 17, 12а).

Испуњавајући ту заповест, дете Марије Богородице обрезано је „кад се наврши осам дана“ (Јеванђеље по Луци 2, 21а).

У библијска времена дани су се рачунали инклузивно: рачунао се и дан када почиње редно бројање. Ми данас не користимо инклузивно рачунање: не рачунамо дан од када почиње редно бројање. Стога када у Библији стоји да треба дете обрезати „кад му буде осам дана“, то значи то значи да га треба обрезати седмог дана по рођењу.

За дан Христовог рођења се узима 25. децембар, па је логично да се обрезањље слави седмог дана после тога, 1. јануара. Дакле, то што се Обрезање слави 1. јануара нема никаквње етиолошке везе са Новом годином, него са Христовим рођењем. И поред тога, неки богослови су покушали да исусово обрезање повежу са Новом годином.

5. Покушај повезивања Обрезања са Новом годином

Неки православни теолози – нпр. Николај Велимировић – покушали су да повежу Обрезање са Новом годином. По том резону, Обрезање је почетак духовног живота , па је логично да то буде и почетак нове године. Повезивање је вредно хвале, то је покушај да се један грађански празник – по пореклу пагански – христијанизује, да му се да хришћански смисао и значај. Али то христиојанизовање Нове године није општеприхваћено у Српској православној цркви, нити у било којој другој православној цркви. И то с добрим разлогом. Зашто би Обрезање Христово означавало почетак духовности, а тиме и нове године, када почетак духовности, а тиме и нове године, може исто тако прикладно  да означи и дан Христовог Рођења, или Крштења, или Смрт, или Преображења, или Васкрсења, или Вазнесења или неког дугог важног догађаја у Христовом животу? У сваком случау, повезивање Обрезања Господњег – једног великог празника Цркве – и Нове године није заживело у верничкој свести. То је и разумљиво, јер је сваком вернику јасно да да та два празника ни

су етиолошки повезана, па нису повезана ни у превладавајућој верничкој свести.

6. Свети Василије Велики

Православна врква 1. јануара слави и Светог Василија Великог, али то тек нема никакве везе са Новом годином. То је напросто дан упокојења тог Светитеља. Ни празновање Светог Василија Великог нема каузалне везе са Новом годином.

7. Марија Богородица

Ни католици ни протестанти не славе  Нову годину као верски празник. Католици 1. јануара славе Марију Богородицу. Можда се слављење Марије Богородице може – и то тек посредно – довести у везу са Христовим обрезањем. То је већ ствар теолошког домишљања. У сваком случају, ни католици ни протестанти, 1. јануара не славе Нову годину у верском смислу. Напросто, Нова година за хришћане није верски празник.

8. Грегоријански календар

Од 16. века у католичким земљама почиње да се користи грегоријански календар. Постепено су га усвојиле и протестантске земље, а у 20. веку и православне за грађанске послове. Упркос тој промени. Нова година је остала да буде 1. јануара и то као грађански празник. Дакле, нити је 1. јануара „католичка Нова година“, нити је 14, јануара „православна Нова година“. Нова година је грађански празник. Стога они који желе тај дан да прославе , треба то да учине по грађанском календару, дакле, 1. јануара.

9. Истинска православна Нова година

Дакле, 14. јануар није никаква „православна Нова година“. Православна Нова година почиње 14. септембра. Зашто?

Византинци су од 11. века до пада свог Царства 1459. године, имали календар по коме је Нова година почињала 1. септембра. Тај календар су користили и Срби у средњем веку. Стога је у календару СПЦ  то још увек почетак „Црквене Нове године“. Наравно, по новом календару, то је 14. септембар. Они који баш хоће да прослављају Нову годину, то треба да чине 14.септембра, а не 14. јануара.

Ипак, чини се да за то не постоје добри разлози. Колико ми је познато, Црква почетак нове године, 14. септембра, не обележава на неки посебан начин. То је само дан када се слави Преподобни Симеон Столпник. То није велики црквени празник, па није обележен црвеним словом. Напросто, Црква – барем не СПЦ – не обележава почетак Црквене нове године 14. септембра.

10. Закључак

Грађанска Нова година почиње 1. јануара. То је пагански празник по пореклу и Црква га никада није христијанизовала – никада му није дала хришћанско значење. То је био и остао грађански празник и стога га треба славити по грађанском календару. У том смислу, синтагма „православна Нова година“ је оксиморон.

Ипак, постоји Црквена Нова година, али она није 14. јануара, него 14. септембра. Српски националисти и православни ревнитељи који баш хоће да славе православну Нову годину морали би да то чине 14. септембра,  а не 14. јануара. Да је то тако сведочи не само историја, него сам православни календар. Нова година је у њему означена 14. јануара само условно (дата је у загради), а 14. септембра безусловно (није дата у загради). Осим тога, она је 14. септембра емфатично названа Црквена. Тај придев не стоји – нити може да стоји – 14. јануара. Напросто, то није Црквена Нова година.

Шта ћемо, дакле, чинити? Као православни верници 14. јануара славићемо Обрезање Господње и Светог Василија Великог. То су довољно добри поводи за истинско верско искуство и радовање.

А грађанску Нову годину – 1. јануара – можемо, али не морамо славити. Лично ја не прослављам, али ко воли нек изволи!

Владислав Ђорђевић