Разговор с поводом

Мр Милорад Илић, аутор књиге „Како је полетела Српска Спарта“

ПРИЧА КОЈА ЈЕ, КОНАЧНО, ИСПРИЧАНА ДО КРАЈА

• „Како је полетела Српска Спарта“ је књига која нас упознаје са једним од најзначајнијих Панчеваца 20. века, о којем се данас не зна онолико колико је то он својим радом и трагом који је оставио иза себе заслужио

• Др Владимир Алексић и његов лет успоставили су ваздухопловство као панчевачки бренд

Пре стотину и десет година, летом др Владимира Алексића, на летелици коју је сам конструисао и саставио, само шест година после браће Рајт, Панчево је постављено на ваздухопловну мапу света. Да је само то учинио, овај свестрани Панчевац, било би довољно да у свом прекратком животу задужи  Панчево, али и Србију. Овај подвиг је покренуо развој догађаја који су донекле и одредили судбину индустрије у Панчеву, у којој је ваздухопловство имало значајну улогу. О њему, његовом лету и летелици, али и приликама у Панчеву с почетка 20. века књигу је написао такође Панчевац, мр Милорад Илић, инжењер ваздухопловства, доскорашњи директор панчевачке Машинске школе, однедавно пензионер.

„Како је полетела Српска Спарта“ је његова књига за коју је годинама вредно прикупљао материјал и податке о др Алексићу, али и Панчеву тог доба. О овој књизи, летењу и летелицама, занимљивим причама и личностима из историје Панчева, са мр Милорадом Илићем разговарали смо у пријатном амбијенту једног панчевачког кафића.

ИКОНА ПАНЧЕВА

    Све је почело пре десет година када је обележавана стота годишњица од чувеног лета.  Наш саговорник који је тада био на челу Аеро-клуба,  решио је да сачува од заборава ову важну личност тако што ће испричати комплетну причу о њему. Тако је и настала и ова књига.

• То је била  обавеза према човеку који је својим подвигом, задужио Панчево, али и дужност према професији којој припадам. Његово место по значају је тик уз иконе нашег града као што су прота Васа Живковић и др Светислав Касапиновић. – каже Милорад Илић . По његовом мишљењу, Алексић је родоначелник једног од најважнијих панчевачких брендова – ваздухопловства, а као илустрацију наводи чињеницу да се у овом граду током прве половине прошлог века десила два догађаја, важна за ваздухопловство, један је управо лет др Алексића, а други је први ноћни лет у историји светског ваздухопловства, на релацији  Панчево – Букурешта, а у оквиру прве међународне ваздухопловне саобраћајне линије Париз – Истанбул, у којој је је Панчево било једна од успутних станица. Наш саговорник сматра да је све то предодредило да Панчево постане ваздухопловни центар, да се у њему развије индустрија, попут ФА „Утва“ која је током осамдесетих и дела деведесетих била на свом врхунцу. А наш саговорник са поносом истиче, да је тада део своје каријере провео управо у овој фабрици, запослен као авио-инжењер, пројектант.

БИО ЈЕ ВАШАР…

     „Панчевачки „Китии Хоук“ је тог дана сигурно био фасцинантан призор, јединствен на свету. Сјатио се цео град. „Био је вашар, а на вашару…“ Фијакери, чезе бицикли, коњи са јахачима. Панчевачке даме у најлепшим тоалетама са амбрелима за сунце. Господа у оделима са неизбежним шеширима, полуцилиндрима и штаповима. Деца са папирним змајевима и ветрењачама, продавци шећерлема. Точило се неизбежно Вајфертово пиво и кабеза…

    „На највишој тачки пропланка стајао је у свој својој величини и необичности, главни разлог оваквог окупљања, докторов „змај“. Иако „заробљен“ (везан, анкерисан), деловао је величанствено и неукротиво. Ветар је пунио и затезао крила попут једра, па се чинило да ће се, од силног пропињања, отргнути и побећи. Аеродинамика је радила своје. Грађани су са дивљењем и радозналошћу посматрали чудну птицу. Нешто што до сад нису могли да виде, баш нигде…“

                                                    (Инсерти из поглавља „Крилати змај“)

• О самој Алексићевој летелици  постојало је неколико фотографија и пар оскудних описних реченица. Од тога је требало извући причу о авиону и његовом лету, што је мени, као авио-инжењеру био велики изазов. С обзиром, да је документација о градњи Алексићеве летелице, која се помиње у неким изворима, волшебно нестала, проучавао сам начин градње његових савременика, посебно браће Рајт. На основу сачуваних фотографија, истраживања сличних конструкција из тог времена, али и великог инжењерског искуства у пројектовању авиона које имам, успео сам да  реконструишем Алексићев авион. Овај посао је заокружен израдом  3Д модела на рачунару и веома прецизним и опширним описом начина градње летелеице,  на основу чега би сада могла да се направи и реплика исте. Поставио сам прецизну дефиницију изгледа авиона (општа диспозиција ваздухоплова). Први пут је Алексићев авион дефинисан као сескиплан (специфична врста биплана са краћим доњим крилом) и детаљно је описан и објашњен начин управљања авионом, тј. његове команде. Саме команде су резултат његове оригиналности (аналогија са управљањем чамцем), што је, нажалост, било неодрживо решење, али то никако не умањује његов значај као конструктора. Сигуран сам да би у даљем развоју били отклоњени сви недостаци…  3Д модел омогућује веома прецизну процену тежине авиона, јер поред усвојених димензија садржи и карактеристике коришћених материјала. После исцрпне инжењерске анализе, побио сам податак да је ова летелица била тешка само 70 килограма и дошао до реалнијег, 150 кг, што је у складу са тежинама конструкција авиона тог времена. Као пример наводим, да је тежина „Флајера 1“, авиона браће Рајт (без мотора) била око 180 кг. , а авион др Алексића и даље остаје вероватно најлакши авион тог времена. – каже овај заљубљеник у авионе.

БРАЋА РАЈТ

    Поред реконструкције летелице, у књизи је детаљно реконструисан и сам лет др Владимира Алексића. Илић подсећа да је др Алексић био свестан брзине којом се тада развијало ваздухопловство, а са жељом да остави трага у тој, тада сасвим новој причи, одлучио је  да полети без мотора, попут једрилице. Наиме, мотор је наручио приликом боравка у Паризу 1908. где је и упознао браћу Рајт, платио га, али му никада није стигао. Илић објашњава да је летелица полетела по принципу праћке, тј. затезањем еластичних ужади, што је такође детаљно објашњено у књизи,  и да је тај чувени лет трајао свега 20-ак секунди са постигнутом висином од нешто више од десетак метара. Иако кратак , како он каже, лет је био довољно дуг да др Алексића одведе у историју.

После овог лета Алексић је имао намеру да започне озбиљне модификације на конструкцији  летелице и да наравно, угради мотор. Тим поводом планиран  је и одлазак за Америку, колевку ваздухопловства, где би вероватно уз помоћ браће Рајт,  са којима је имао преписку, коначно и набавио  мотор.   Нажалост, то се није остварило. Две године после лета, др Владимир Алексић умире од последица сепсе коју је добио после рутинске операције слепог црева. Остаје дилема, зашто је он оперисан у Београду када је то могло бити урађено у његовом санаторијуму у Панчеву, који је био елитна здравствених установа тада?!

Иако лекар по вокацији, авиони и летење су били његова велика  страст. Како се верује, др Алексић је пре конструисања своје летелице много истраживао, при чему је израда и тестирање летећих модела можда било и најважнији корак, а то је на почетку радио тако, што је са терасе свог санаторијума, који се налазио у данашњој Змај Јовиној улици у Панчеву (Здравствена станица „Центар“) , са својим пацијентима и асистентима „бацао“ те моделе. Наш саговорник смело закључује да је на тој тераси започео развој српског ваздухопловства.

ЕЛИТА И ЊЕН ШАРМ

    Владимир Алексић је потекао из познате панчевачке трговачке породице. Школовао се у Панчеву и Новом Саду, а медицину је завршио у Грацу, као студент генерације. У Панчеву је отворио најмодернији санаторијум на овим просторима – чудо технике и медицине, са најсавременијом опремом. Чињеница да је то једини објекат који је имао струју у Панчеву тада, готово две деценије пре остатка града, довољно је илустративан колико је он био испред свог времена. Захваљујући визионарству и генијалности др Алексића, Панчевци су имали прилику да се лече на најсавременији начин, попут грађана светских метропола тог времена. Милорад Илић, у својој књизи, др Алексића смешта у једну златну генерацију Панчеваца, којој су припадали Исидора Секулић, Милан Ћурчин, Мита Топаловић… а који су својим јавним деловањем много урадили за друштво, развој Панчева и самих Панчеваца на почетку 20. века. Алексић је био прави родољуб, био је одборник градске скупштине и веома често у сукобу са градским властима.

Због свог патриотизма доспео је и до затвора и то баш у време завршних радова на летелици. Био је човек широког образовања и интересовања. Говорио је више језика, писао новеле и песме, преводио класике, свирао клавир, држао предавања из разних области, бавио се фотографијом, имао први аутомобил у Панчеву…

Импресивно је, а што је у књизи више пута истакнуто, да су од времена проте Васе, па до генерације др Алексића, Панчево  тада водили најумнији и најугледнији људи, патриоте и родољуби. Били су елита у најбољем смислу те речи. Своје идеје су најчешће испољавали кроз најзначајније институције тог времена: Панчевачко српско црквено певачко друштво, Српско омладинско коло „Узданица“ и наравано, Муниципално веће Панчева. За централну политичку фигуру Панчева, др Касапиновића, иначе политичког ментора др Алексића, се каже да је најзаслужнији што је Панчево понело назив „Српска Спарта“. Овај назив је метафора, која истиче да је Панчево тог времена било светионик, звезда водиља васколиком српству у Аустроугарској и шире. То је и један од разлога да се подвиг др Алексића у овој књизи, посматра и као подвиг читаве  генерације, али и пренесе на цео град, као да је тим чином полетело цело Панчево.

Ако после овог текста закључите да је то књига коју сваки Панчевац треба да има, можете је набавити у књижари „Ризница“ у Улици Жарка Зрењанина, на портирници Народног музеја Панчева и Туристичкој организацији Панчева. Топло Вам је препоручујемо!

Илић В. и СиБ