Представљамо…

Ксенија Павловић, Панчевка, психолог, полиглота, спортисткиња, авантуриста, светски путник

СРПСКА СИРЕНА, А ИЗ ГРАДА ПАНЧЕВА

• Почело је са Мексиком, где су се моје пливачке способности показале и те како корисним, почела сам да радим као спасилац на плажи, што ми је пружило прилику да упознам много људи из целог света, а онда креће авантура, обилазак преко 50 земаља света и…

После више од две деценије, Панчевка Ксенија Павловић је недавно посетила свој родни град. Иако само на пар дана. како сама каже, ова посета јој пуно значи, да поново види град у којем је провела детињство, из којег је отишла као тинејџерка и на који има веома жива сећања, на дуге зимске дане, али и на Спортски центар, где је проводила доста времена, гужве на Тамишком кеју недељом преподне, излазака у град и концерата у Дому омладине и парку. Најлепша сећања које је из Србије понела, везана су управо за Панчево, иако је као дете доста времена проводила и у Београду. А када се има у виду да је Ксенија до данас обишла више од 50 земаља у свету, то заиста све говори.

– На полугодишту треће године гимназије, почетком 1994. године, са породицом сам се преселила у САД. Уз пар положених испита, тамо сам уписала завршну годину гимназије а да бих упознала што више нових пријатеља и тако се што боље уклопила у нову средину, родитељи се ме уписали на све могуће спортове, почев од фудбала, кошарке и гимнастике па све до пливања. Лично, пливање сам одувек волела а тада се у школи показало да сам веома добар пливач. Уследили су бројни успеси на регионалним и државном такмичењу што ми је касније много помогло да упишем један од бољих државних универзитета – каже Ксенија и додаје да су је на факултету, због успеха у пливању, колегинице из тима звале “српска сирена”. Како даље каже, завршивши факултет са дипломом психологије, са најбољом другарицом креће на путовање и то у Јужну Америку, насупрот већини младих Американаца који се, како каже, тада највише одлучују за путовање у Европу. И тада креће авантура, која је потрајала десетак година, са више од 50 земаља чије границе је Ксенија прешла, од којих је у већини провела више месеци, радећи најразличитије послове, упознајући нове људе и њихову културу.

– Почело је са Мексиком, где се моје пливање поново показало корисним, почела сам да радим као спасилац на плажи, што ми је пружило прилику да упознам много људи из целог света, доста њих и из бивше Југославије са којима сам могла причати на свом матерњем језику што ми је, у том тренутку, пуно значило. Тада је код мене и моје другарице, како она то воли да каже, победила она жеља или потреба да никада не одрастемо тако да смо само наставиле путовање доле, према југу. На нашу срећу, са америчким пасошем се такво путовање показало као веома лако, тако да смо убрзо стизале и до места за које, да будем искрена, до тада и нисам знала да постоје.

Прву Нову годину смо дочекале на плажи у Панами, уз велику логорску ватру и гомилу Европљана, углавном Немаца и Холанђана – описује своје авантуре наша саговорница и додаје да је током следећих неколико година радила бројне послове, од конобарисања и рада у кухињи у Бразилу до административних послова или вођења туристичког центра у Аргентини, где се највише и задржала, преко годину дана. Наравно, све то је значило да је морала научити шпански језик, а касније се показало да ће убрзо морати научити и друге језике, са променом континета.

После невољног растанка са својом другарицом, а после паузе од годину дана проведених код куће, у САД, Ксенија је сама наставила своју авантуру. Овога пута почело је од Исланда, Новог Зеланда и пар европских замаља, а наставило се у Азији. Када језик није представљао велику баријеру, ни налажење пристојног посла није било превелик проблем чиме је Ксенија успевала да наставља своју авантуру, успут упознајући нове људе са којима је путовала даље, у још неистражене земље. Тако је на Тајланду добила посао да предаје енглески језик Тајланђанима који, ради посла, путују у углавном европске земље.

– Како је интернет временом постао део свакодневице, дошла сам на идеју да енглески предајем онлајн, на нету. Како сам успела у овој намери и покренула своју школу, то ми је дало додатну сигурност што се тиче посла али и више времена за обилажење градова у којима сам боравила. То се најбоље полазало у Јужној Кореји где сам и провела највише времена, скоро две године. Нажалост, језик нисам савладала, показао се веома сложеним за мене – искрена је наша саговорница и признаје да јој је интернет тада још једном променио живот, на њему упознаје, како каже, своју бољу половину. После пар месеци ”мувања” на интернету, на Тајланду се коначно и уживо упознаје са Луком, својим садашњим мужем, Канађанином француског порекла који јој се придружује на путовању које је потрајало још пар година. Данас, Ксенија и Лук су родитељи једне девојчице и живе и раде у Кини.

– После толико земаља које сам обишла, скрасили смо се у Кини, земљи за коју никада раније не бих ни помислила да би могла бити мој дом. Живим у великом граду за који већина Панчеваца вероватно никада није ни чула, иако је пар стотина пута већи од Панчева и радим у кинеској компанији која производи електрична возила као стручњак за људске ресурсе, у чему ми доста значе сва искуства које сам стекла са људима из замаља које сам посетила. Кина се развија и велики број људи из целог света жели радити у Кини, у индустријама које расту најбрже у свету. Драго ми је да се и Панчево развија у истом смеру јер бих волела да се једног дана вратим у свој родни град, можда и за стално – наговештава Ксенија Павловић, Панчевка, надамо се, на привремном раду у Кини.

И. Владан