ОД ВЕЛИКОГ ЗНАЧАЈА... Светионик на Тамишу (леви)

Оно што остаје

ХИДРОТЕХНИЧКО НАСЛЕЂЕ ЈУЖНОГ БАНАТА

Пише: Јасмина Вујовић, дипл. инж. арх.

 

Пoдручје јужног Баната је богато, како водотоковима (Дунав, Тамиш, Надел, Поњавица, Моравица, Тукош, Ројга, Караш, Нера и др.) тако и подземним водама. Почетком 18. века Банат је био непрегледнамочвара коју је Аустрија, после Пожаревачког мира, ставила под војну и коморску управу. Мочварасе исушује и поред Срба који су ту већ живели, од 1716. до 1718. год. врши се колонизација Немаца, који су већ били добри стручњаци за земљорадњу, трговци и занатлије.

Од тада, становници јужног Баната се труде да укроте своје воде, градећи мостове за прелаз преко река и усавршавајући систем канала и постројења за одбрану од поплава. Такође покушавају да користе ово природно благо у разне сврхе за пиће, наводњавање, за потребе индустрије, превоз терета, узгајање рибе. Доста објеката ових система је временом уништено, али је један број, ипак, сачуван и они данас представљају хидротехничко наслеђе Јужног Баната.

За прелазак преко река, пре градње мостова, поред чамаца који су могли да превезу мању количину робе и људи коришћене су скеле. Једна од њих још увек функционише на Дунаву, на линији Стара Паланка – Рам. Први мостови су били од дрвета, камена и опеке, а касније од челичних конструкција и бетона. Најстарији је „Стари мост“ у Плочици саграђен од опеке у 18. веку, а ту су и мост у Змај Јовиној улици у Вршцу, пешачки мост преко канала у улици 1. октобра у Белој Цркви, три челична моста на Тамишу у Баранди, „Стари“ и железнички мост на Тамишу у Панчеву, железнички мост на реци Моравици у Маргити и др.

Ниво воде на рекама и каналима регулише се градњом устава и брана, које се у случају високог водостаја делимично или потпуно затварају, преграђују водоток и тако регулишу ниво воде. Да би се омогућила пловидба граде се преводнице – бране са посебним системом за пропуштање пловила. Водни режим Тамиша, који је највећа река у Јужном Банату,  контролише се од 1967. год. када је пуштен у рад систем од три бране, код Опова, Ченте и Панчева. За потребе безбедности воденог саобраћаја. саграђена су 1909. године два светионика на ушћу Тамиша у Дунав. Као јединствени објекти сигнализације у пару на целом току Дунава, проглашени су за споменике културе 1972. године, а за споменике културе од великог значаја 1991. године.

Проблем исушивања банатске мочваре рашавао се и регулисањем корита река градњом насипа. О насипима су водили рачуна чувари за чији смештај су грађене чуварнице. За заштиту приобаља од изливања водотокова граде се и црпне станице са парним и дизел пумпама. Оне служе за одвођење сувишних вода, регулисање нивоа воде у рекамаа касније и  штетног дејства успора који ствара ХЕ „Ђердап“. Такође служе за снабдевање канала водом, када гравитационим путем то није могуће у довољној мери. Још увек су сачуване црпне станице које су грађене крајем 19. и почетком 20. века:  Иваново (1897), Ковин (1897) и Дубовац (1910). У њима се налазе и оригиналне пумпе из времена градње, а у Дубовцу се оне још увек и користе.

У градовима су почетком 20. века као резервоари за чување воде, углавном за поливање улица грађени водоторњеви. Још увек су сачувани Водоторањ у Панчеву, који је утврђен за споменик културе 2013.године  и Водоторањ у Вршцу.

За снабдевање становништва водом за пиће  копани су бунари. Најпре су то били јавни бунари који су се налазили на раскрсницама већих улица. Најпознатији, до сада сачувани, су бунари у Владимировцу, који представљају плански систем водоснабдевања, настао у току формирања овог насеља у Војној граници. Они су подигнути под надзором граничарских инжењера у првој деценији 19. века. Великих су дубина и пресека, са механизмом који су покретали коњи, а којим је преко два чекрка истовремено извлачена пуна и спуштана празна посуда за захватање воде. Утврђени су за споменик културе од великог значаја  1991. године. Почетком 20. века у селима Јужног Баната за снабдевање водом  у већој мери се  буше пумпе.

Године 1900. захваљујући донацији аустроугарске царевине, за новонастало насеље Шушара у Делиблатској пешчари наручена ветрењача од произвођача из Дрездена за коју су неки делови направљени у Ајфеловој радионици у Паризу. Ветрењача пречника 5 м која се налази на решеткастом стубу висине 30 м пуштена је у рад 1903. године и покретала је велике клипне пумпе које су извлачиле пијаћу воду са дубине од 203 м.

Резултати истраживања Хидротехничког наслеђа на територији Јужног Баната приказани су на изложби која је била отворена у Народном музеју у Панчеву 10. марта и трајала је до 25. марта. На основу података прикупљених на терену извршена је валоризација објеката и одабир фотографија за изложбу. Циљ истраживања је био да се сагледају потенцијали објеката ове врсте индустријског наслеђа и да се приступи планирању њиховог одрживог развоја и укључивања у савремене токове живота уз очување споменичких вредности, као и да се јевности прикаже њихова разноврсност, стање и потенцијали. Пројекат је реализовао Завод за заштиту споменика културе у Панчеву, а финансирао Покрајински секретаријат за културу и јавно информисање.

(Ауторка је в. д. директора Завода за заштиту споменика културе Панчево)