Интервју

Др Бранислава Шандрих Тодоровић, доктор рачунарских наука, једна од десет финалисткиња у избору за Инжењерку године у Србији

ЉУДИМА СУ ПОТРЕБНИ ЉУДИ, ТО ЈЕ ТО!

• Брине ме отуђеност међу људима, која је већ годинама осетна и која ми и самој све теже пада. Људима су потребни људи. Управо ту и проналазим своју мисију, да људима објасним шта се крије иза кулиса, да не беже од технологије као од нечег злог, већ да знају шта је испод хаубе и да извуку најбоље што могу за себе, а да заузврат не поклањају на тацни свој идентитет и приватност

Завршила је Електротехничку школу „Никола Тесла“ у Панчеву, са свим петицама на крају сваке године. Одлази у Београд, уписује Математичком факултету, на коме завршава основне, мастер и докторске студије, на смеру Рачунарство и информатика, са највишим оценама.

Десет година после завршетка средње школе, 2020. године, на Филолошком факултету одбранила је докторат на тему „Утицај класификације текста на примене у Обради природног језика“.

Током студирања на Математичком факултету обављала је и послове сарадника и асистента, а током докторских студија постаје прво асистенткиња на Филолошком факултету, а по докторирању и доцент на Катедри за библиотекарство и информатику.

Две године после, 2022, након породиљског одсуства решава да се окуша и у привредном сектору. Прихвата понуду компаније NLB DigIT у Београду, где ради и данас, на позицији научнице за податке.

Три године касније, 2025, на такмичењу „Инжењерка 2025“, у организацији Привредне коморе Србије, нашла се у друштву десет најбољих, десет финалисткиња.

То је др Бранислава Шандрих Тодоровић, Панчевка која ради у Београду, успешна научница, која четири пута недељно тренира у теретани, са мужем узгаја поврће, уз све то и мајка два сина.

— Када сте после завршетка основног школовања размишљали где наставити даље, шта је било пресудно?

-Признајем да нисам била нарочито промућурна у осмом разреду основне школе! Занимале су ме разне ствари, одабир средње школе није био међу њима. Додуше, већ сам увелико правила своје прве кораке у свету програмирања и било ми је занимљиво да правим неке једноставније апликације. После сајма средњих школа, где сам сазнала шта се учи у Електротехничкој школи, одлучила да ћу уписати рачунарски смер и ту није било много двоумљења.

— Колико знамо, били сте једина девојчица међу 150 дечака, је ли било ситуација у којима сте морали показивати снагу свога „ја“, ако јесте, који је то рецепт за све сличне ситуације у друштву?

-На ово занимљиво питање могу само искрено да одговорим – неправде је увек било и биће, како оне коју чине нама, тако и оне које ми чинимо. Поред 150 дечака, а у тако деликатном периоду као што је адолесцентски, јесте било изазовно пронаћи себе и сачувати своју аутентичност. У изазовним ситуацијама ми је најважније да увек останем доследна себи. Да прво удахнем, размислим, избројим до десет, па тек онда повучем потез. Некада снага баш лежи у тој различитости.

— Шта Вас је посебно мотивисало за одлуку о високошколском образовању и избору факултета?

-Планирала сам да студирам електротехнику, као и већина момака из мог одељења. При крају четврте године у Електротехничкој школи посетила нас је делегација са Математичког факултета и имали су пуно лепих речи за свој факултет. Помислила сам, никад нисам била јака петица из математике, могу ли ја бити математичар? Нисам геније. На пријемном сам имала максималан број поена, али су изазови дошли касније. Кајала сам се сваког дана по неколико пута! Срећом, временом је све постајало лакше и разумљивије, па и узбудљивије и занимљивије. Данас сам веома поносна на себе због те одлуке.

— Када сте одлучили да идете даље, ка докторском звању, и шта је за ту одлуку било најпресудније и зашто? На којој сте теми докторирали?

-Док сам била у Немачкој на студентској пракси, схватила сам да ми Србија невероватно недостаје. Осећала сам се као ванземаљац, иако сам се наизглед одлично уклопила, тако да сам по завршетку праксе одбила понуду да останем да тамо радим и вратила се назад. Ипак, ни овде нисам знала шта даље. Једна асистенткиња ми је предложила да останем на факултету и да радим докторат. За мене је то било огромно изненађење, јер ми никад није пало на памет да имам капацитета за тако нешто. Како се ни у чему другом, такође, нисам проналазила, одлучила сам да покушам.

Моје највеће љубави, поред плеса и музике, су рачунари и страни језици. На докторским студијама сам „открила“ област Обраде природног језика, где по некој неформалној дефиницији „подучавамо рачунаре да разумеју и генеришу природни језик“. У тој области сам пронашла пуно слободе и простора за креативност и иновацију, имала сам пуно идеја у вези са тим шта бих све могла да подучим рачунар. Данас се та област често поистовећује са Вештачком интелигенцијом (ВИ), што не би било баш коректно. Велики језички модели, као што је фамозни (Chat)GPT, у оквиру моје истраживачке групе развијали су се и користили годинама пре све фаме која се дигла око ВИ.

— Када сте почели да се бавите научним радом, зашто је вештачка интелигенција била у приоритету?

-Поставила бих ствари овако: Вештачка интелигенција је веома широк појам, који обухвата многе друге научне области. Међу њима су рачунарска визија, машинско учење, обрада природног језика, аутономни системи и многе друге. Област којом сам се ја бавила и којом се и даље бавим је првенствено Обрада природног језика (енгл. Natural Language Processing, NLP). Као да се NLP-у дода „генеративна“ компонента (најочигледније се огледа у функционалности рецимо ChatGPT-а да напише или сажме неки тест – такорећи да „генерише“ нешто ново), настаје оно што људи данас махом називају Вештачком интелигенцијом, иако је ВИ много више од генеративне Обраде природног језика.

— Како оцењујете будућност најмлађих генерација када је у питању вештачка интелигениција, са свим својим предностима и манама?

-Углавном ме обузима осећај бриге, али не због страха да ће роботи преузети свет. Брине ме отуђеност међу људима која је већ годинама осетна и која ми и самој све теже пада. Људима су потребни људи. Брине ме загађивање вода и земљишта, које проузрокује хардверска страна ВИ-ја. Стрепим због лудачке потрошње електричне енергије и ограничених ресурса ради, јако често бесмислених конверзација са чет ботом (људи из забаве, примера ради, праве фотографије себе као ликова из цртаћа).

Престрашена сам новим привидом слободе и приватности, док за то време наш паметни телефон слуша сваку реч и рекламира нам баш тачно оно што нам треба, баш тачно у оном тренутку када устанемо од стола и не можемо да искључимо рекламе. Надам се да ће људи постати свесни високе цене свих тих бесплатних услуга које нам често пружају само забаву; плашим се да освешћивање не дође прекасно. Има једна добра мисао: „Када је производ бесплатан, ти си производ“.

Управо ту и проналазим своју мисију, да људима објасним шта се крије иза кулиса. Да не беже од технологије као од нечег злог, већ да знају шта је испод хаубе и да извуку најбоље што могу за себе, а да заузврат не поклањају на тацни свој идентитет и приватност.

— Шта је најважније за пословни успех, посебно када је у питању жена?

-Рекла бих да је многим женама најтеже да изаберу између каријере и породице. Овде не мислим само на неке високе позиције, већ на посао уопште. Док су деца мала, друштво је махом сложно у томе да је за децу најбоље да мајка остане код куће са децом. С друге стране, времена су таква да је углавном неопходно да кућа има изворе прихода од оба родитеља. Жене су углавном растрзане између приватног и пословног живота.

Мислим да је за пословни успех најважнија ПОДРШКА, првенствено послодавца, али и ближњих. Многе жене брину и о старим, болесним родитељима. Заиста бих волела да послодавци имају разумевање и саосећајност, јер ништа не траје вечно, а указано поверење се вишеструко узвраћа.

— Шта Ви сматрате до сада својим највећим животним успехом?

–Својим највећим животним успехом сматрам оснивање своје породице.

У каријерном светлу, веома сам поносна на свој пласман међу 10 финалисткиња у избору за Инжењерку 2025. године, коју организује Привредна комора Србије, у сарадњи са компанијом Сименс.

— Што се тиче науке, шта Вам је тренутно у приоритету и када ћете сматрати да сте на том плану остварили најважније циљеве?

-Тренутно ми је на врху листе приоритета едукација других. Сматрам да је моја мисија и одговорност да људима приближим праву „природу“ Вештачке интелигенције, јер када не знате по ком принципу нешто функционише, склони сте да изводите погрешне закључке и да то нешто користите на погрешне начине. Не желим да човек буде производ, већ мудар и опрезан корисник који најновије технологије користи искључиво као алат који му помаже.

Тим поводом, Регионални центар за таленте, у сарадњи са Градском библиотеком града Панчева, организује једном месечно предавање из серијала предавања на тему „Одакле уређајима интелигенција?“ У децембру сам одржала прво, уводно предавање, док ћу 29. јануара одржати нешто мало више техничко предавање. Од фебруара нас очекују и многи други, изврсни излагачи, практична радионица и многа друга изненађења.

— Која би била Ваша порука женама које имају проблема на свом научном путу због евентуалних предрасуда у њиховом окружењу?

-Верујем у људе и у моћ комуникације. Сматрам да кад човек има неки проблем, треба о томе да прича са људима. Никад не знамо ко ће нам помоћи или нас посаветовати нешто корисно, често неко од кога то најмање очекујемо. Некад су ми очи отварали случајни пролазници из превоза, које после више нисам ни сретала. У крајњој линији, ако нека таква жена прочита овај текст, може и мене да контактира. Макар да је саслушам. Ништа се не дешава случајно!

— А порука младима у њиховим све чешћим сусретима са изазовима вештачке интелигенције?

-Мислим да је испред нас један нови модел пословања, којих су млади свеснији него старије генерације. Чини ми се да конвенционални осмочасовни радни дан полако пада у заборав, а замењују га послови са мањим обимом сати, али више флексибилности, слободног времена, али са нестабилним приходима.

Младима желим да ту парадигму добро разумеју, да извуку најбоље из тренутка, али да се не „улење“ и да буду свесни да људима, како су старији, све више значе мир и стабилност и да ипак стреме ка томе да имају и неко формално образовање у рукаву.

— Чиме се бавите у слободном времену, ако га нађете, имате ли неки хоби?

-Тренирам у теретани, четири пута недељно. Супруг и ја узгајамо поврће за личне потребе.

— Који је Ваш животни мото који Вас прати на научном путу?

-Верујем у Божију промисао и да праве ствари иду лако. Уколико не могу да добијем нешто што желим, а претходно сам се потрудила и дала све од себе, прихватим да постоји разлог зашто је то тако. Пуно пута нисам добила оно што сам желела, али сам добила нешто много боље!

С. Батало