Кутак за културу

НЕСЛОБОДА И УМЕТНОСТ ИЛИ…

                                                                                  Пише: Милан Јакшић

Велики немачки и светски уметник Јозеф Бојс је у једном интервјуу на питање новинара која је стварна функција уметности у савременом свету, одговорио да: “Уметност нема никакву функцију ако није у стању да с лица земље уклони капитализам.” Морам да признам да је оваква изјава остала прилично незапажена. Узимало се да је он, славан уметник већ  размажен, и да на  његове изјаве треба гледати у светлу потребе за популарношћу, као и жеље да се буде другачији. Не знам да ли је то тако? Сада ми се све више чини да та изјава има пуно везе са нашом данашњом стварношћу, шта више, одлично је објашњава.

Ако погледамо данашњу стварност и положај уметника, уметности и институција културе, видимо да је савремена пракса великим делом заснована на теорији  о “два тоталитаризма”, против којих се треба борити, а које се у свом мање експлицитном виду јављају у виду инсистирања на борби против “политичких екстремизама”. Ту, према  садашњим интерпретацијама историјских идеологија и покрета, спадају фашизам и комунизам (који се уобичајено подједнако сматрају екстремистичким). Дакле, ово схватање има сасвим другачије стајалиште од Јозефа Бојса.

Из овога се обавезно извлачи и крунски закључак, као основа такве идеолошке хегемоније о непостојању било какве алтернативе глобално-капиталистичком економском и политичком поретку. Као што је познато из многих истраживачких и политичких искустава, ова теза подразумева и својеврсну забрана размишљања о било каквом другачијем облику уређења савременог света или локалних друштава и друштвено-економских односа. Да би се свака мисао о алтернативи потиснула или дисквалификовала, потребно је делегитимисати и остракизовати свако другачије промишљање света, посебно оно које његову будућност не види у светлу опстанка глобалног капиталистичког уређења и расподеле у којој 2% светске популације располаже са 98% светских ресурса. У име заташкавања или бојења у ружичасто тог неодрживог стања, читаве армије експерата, институција, медија и културних прегалаца глобалног буржоаског друштва, вредно свакодневно ратују, како против елементарних, актуелних чињеница о свету који нас окружује, тако и против историјских политичких знања и искустава, поготово оних која су са мање или више шанси или успеха замишљала другачији свет и другачије друштвене односе.

Својеврсни пропагандни рат се тим поводом води и против самог сећања на неки другачији свет и наравно, против саме могућности да се у будућности промишљају идеје историјских ослободилачких идеологија и покрета. Напредни део човечанства тренутно можда губи у том рату, који ће ипак морати, макар самом историјском логиком, променити свој ток. Носиоци политичке и економске моћи као да то знају и чине све да генерације које долазе превентивно учине дезоријентисаним и необавештеним о историји, теорији и природи рата у ком хтеле не хтеле учествују. У ту сврху, образовни систем, институције културе, медији и капиталом контролисана јавност, што је мање или више очигледно, и директно постају оруђа индоктринације новог капитализма.

Теорија изједначавања једног погубног раздобља у историји човечанства, као што је био фашизам, са идејом комунизма представља  практични ударац идеалима левице, социјалне државе и праведне државе која би водила рачуна о свим својим грађанима. Ова теорија је најмоћније оружје либералног капитализма да би се очувало “status quo” у свим савременим друштвима.

Али, можда, је Јозеф Бојс свој став са почетка овог текста најбоље објаснио: “Сваки човек, свакога јутра своје умеће односи на радно место, зар не? Капитал, истински капитал заправо је људско умеће које се, заједно са природним материјама, достојанствено уграђује у рад. Истински капитал је и оно што овде можемо назвати резултатом, другим речима, она роба или производ у који се може претворити неко умеће. Новац је, међутим, дубоко пореметио тај сасвим природни друштвени однос. Њега данас називају капиталом, али је његова природа таква да он ни случајно не може бити капитал. Тај лажни капитал може заразити истински капитал човечанства, а може га и усмртити. Он у свет рада уноси принуду, која је у потпуној супротности са самим појмом слободе и са самим појмом креативности. А како би се из неслободе могла родити уметност? Ако говоримо о праведности, онда је крајње време да се појам ’капитал’ измени и усклади с појмом креативности. Све оно што изазивају новац и економија – а то су профит, својина и најамни рад, са свим њиховим ужасним последицама по Земљу и по човечанство – треба из корена изменити и превести у демократску сферу.”

(Аутор је директор Историјског архива у Панчеву)