Кутак за културу

АРХИВИ КАО ОГЛЕДАЛА

                                                                                    Пише: Милан Јакшић

Историјски архиви у нашој земљи, кроз свој свакодневни рад,   промовишу  важну улогу чувања и  заштите архивске грађе и архива, као документарне меморије нација и друштва, и права појединаца да о својој историји буду упознати из извора на наједноставнији и најдиректнији могући начин.  Кроз овакве активности архиви истовремено представљају и подршку демократији, омогућавајући боље разумевање историјскох процеса међу људима и друштвима уз поштовање културних разлика.

   Због чега је област архивистикe у нашем друштву и у свету тако важна, зашто се стручњаци толико упињу да истакну једну наизглед споредну делатност?

Да бисмо одговорили на ово питање морамо пре свега сагледати развој друштва, материјалне могућности и стање писаних споменика кроз историју.

    Јасно је сада на почетку трећег миленијума, да се људски род налази на прекретници двеју цивилизација, једна цивилизација – ПАПИРА КАО НОСИОЦА ИНФОРМАЦИЈЕ  полако нестаје а рађа се једна нова цивилизација – ЦИВИЛИЗАЦИЈА ЕЛЕКТРОНСКОГ НОСИОЦА ИНФОРМАЦИЈЕ.

    Када је настала та цивилизација, условно речено, папира? Настала је још у трећем миленијуму пре нове ере. У Асиру и Месопотамији записивало се свакодневно, на глиненим таблицама, количина жита, број грла стоке, имовина и друго. Важније ствари као закони (Хамурабијев законик) су урезивани у камену. Шта је, дакле, нама до сада донела цивилизација која управо нестаје, Па та цивилизација је створила овај свет. Шта би се десило са нама, да нису сачувани важни извори и покретачи савремене цивилизације, шта би било са нама да нису сачувани текстови Аристотела, Платона, Хамурабијевог закона, ренесансних песника, египатски и грчки уговори, Њутнове теорије, Шекспирови текстови, Крмчија Светог Саве, Сретењски устав и друго. То су све извори који нас дефинишу и одређују нашу бит. То је наше огледало. То је истовремено културолошки разлог постојања добро устројеног, активног и модерног архива.

    Проблем демократизације културе, доступности свих културних садржаја, као и културне баштине свима под једнаким условима,  о чему се у савременом свету много говори, за Србију је  неизоставни услов преображаја у савремено демократско друштво.

Најважнија полазна основа таквог  настојања јест, поред осталог, и ревалоризација културне баштине као свеукупног наслеђа савремене државе Србије која је база и основа за планирање будућности. Сматрам, да не треба губити речи за доказивање колико се све ово односи и на архивско наслеђе,  поготово,  његову интерпретацију у историографији, публицистици као и друштвеном животу уопште.

    То значи да је први, неопходан услов за обављање културно-просветне делатности свих институција, па тако и архива, сама демократизација културе у нашој земљи и потпуно и свеобухватно отварање, како свих установа, тако и отварање и омогућавање доступности свих садржаја културне баштине под једнаким условима.

    Да би могла да се презентира, да би постала културни, педагошки и историјски материјал, архивска грађа мора  да буде сакупљена, сређена и обрађена. Дакле, као „услов свих услова“и за културно-образовну делатност архива јесте пре свега сређена, пописана и на други начин обрађена архивска грађа у нашим архивима. Тек сређена архивска грађа даје подстрека за истраживања наше прошлосзти и препознавања могуће будућности.

    Сређена архивска грађа омогућава да се за интерпретацију неке  историјске теме користи заиста целокупна сачувана архивска документација која се на њу односи. Пракса из прошлости је показала како се с издвојеним документом или историјским податком, или ненаучном интерпретацијом, може манипулисати са јавним мњењем. Тиме се, уједно, истиче друштвена одговорност архивских радника у презентацији архивске грађе.

(Аутор је директор Историјског архива у Панчеву)