Православна црква (Фото: Википедија)

Предања

Како су настајала  насеља јужног Баната – Калуђерово

A, ЗА ВЕРНОСТ ЦАРУ – ШУМА

• А онда је после рата сва шума потпала под Румунију

Данашње село је пресељено са Селишта (а друга села га зову Старо Калуђерово) пре 170-180 година. Зна се да је старац Милета Марковић, као дете пренет из старог села овамо, где је била шума око потока. То је селиште с друге стране Нераља, а преко једног потока је место Намастир, где је заиста био манастир, од кога се само темељ познаје. О том манастиру народ ништа не зна. Зна се место и темељ цркве у Старом Калуђерову и види се да је била доста велика црква, те се по томе верује да је то село било дота велико и да нису сви из њега и дошли овамо, у ново Калуђерово, него да су неки отишли у околна села.

Има успомена о једном калуђеру који се био посветио, те су га били прозвали „Светиња“ и епископ је послао по њега да дође као на суд, а калуђер је пролазећи поред фробља назвао мртвима: „Помоз Бог, мртви“, а ови из гроба су му одговорили. То су испричали владици и он га је оставио на миру. Вероватно да је по том калуђеру  названо и село.

Према предању, први досељеници бежали су из Србије од Турака и сртигли најпре у село Поток, па одатле у старо Калуђерово, а затим на данашње место, биће 170-180 година од тада. Како веле, ово место изабрали су као најпогодније у овом подводном и плавном пределу и оно је постало њихово земљиште.

Даље, по преању, Турци су разрушили и намастир и цркву у Старом Калуђерову, а jaмачно и само село, па су се становници преместили у средину свог атара, јер им је и иначе било тамо далеко да прелазе преко Нераља. Из старе цркве Старог Калуђерова било је једно звоно са натписом из 1745. године (а матица из 1793. године). Други веле да су бежећи од Турака свештеници бацили звоно у бунар старог села и да је оно вероватно још у њему. Ништа се више не зна о старом манастиру, нити о његовом имену, нити о рушењу. То је морало бити врло давно, јер иначе не би сељаци зидали себи цркву, и то „насред села“, на лепом месту. Прича се да код намастира било силно воће, поглавито шљивар, и то се место и сад зове Калуђерско воће. У гробљу старог села камене плоче, са урезаним крстом, биле су усађене у земљу, натписа не знају да је било, сем по које неправилно и ретко слово.

После распуштања Војне границе, ипак је, по жељи царевој, – веле, за  верну службу – Србима белоцркванске регименте остављена употреба шуме у планини Локви и даље („Имовинска шума“, названа тако кад је заведена управа над њом). До европског рата редовно им се давалa со по цени коштања. Шума је после рата сва потпала под Румунију и народ из овог краја је тако лишен права која је у прошлим вековима својом крвљу стекао и које му ни Мађари ниси смели дирати.

Старине –  Код данашње цркве има камени крст из 1820. године, на месту које је било одређено за нову цркву, али пре тога је према њему била капела (сад је ан том месту школа) све до 1868. године, кад је завршена данашња црква.

Најстарији родови – Међу првим фамилијама спомињу се Јовановићи, Марковићи, Добричићи, Савићи, Томићи итд. Ове фамилије увек су себе истицале као староседеоце, а остале, који су били дошли из Србије, звали су „дошљааци“.

                 (Према: Срби у Банату, Јован Ердељановић, 1923. године)

Пројекат „Бела Црква јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Бела Црква