ЗГРАДА МЗ ДАНАС... ту је била и канцеларија првог „ратног“ председника Јосифа Гуцуа

Досије 013

Како је настала и како се развијала селеушка Колонија (3)

ШТА АКО… ПРЕЛА КОД СИМЕ СТОЈАКОВИЋА

• Када се 11. априла 1941. немачка војска приближавала Селеушу, добровољци са Колоније су из страха од одмазде кренули пут Владимировца и Делиблатског песка, али су их онда заробили фолксдојчери из Банатског Карловца и…

У трећем  наставку Досијеа 013 о настанку и развоју селеушке Колоније, говорићемо о Колонистима уочи, за време и на крају Другог  светског рата.

Већ почетком рата, септембра 1939. године, овдашњи људи почели су да се окупљају по кућама, све забринутије разговарајући о могућем преносу рата на нашу земљу.  Наши очеви и деде, посебно они из „доњег реда“ Колоније, сакупљали су се испред куће Симе Стојаковића, будући да је он био међу најстаријим добровољцима на Колонији.

Када је 25. марта 1941. потписан пакт са Немачком, људи на Колонији су били потиштени и револтирани. Када је два дана касније срушен Тројни пакт, то је код  Колониста, посебно оних младих, изазвало право одушевљење, тако да су наредних дана ишли улицама са пемом на уснама  и узвицима „боље рат него пакт“ и „боље гроб него роб“.

Међутим, када су се појавили позиви за мобилизацију одушевљење је опадало, јер је завладао страх од одмазде због тога што су Колонисти били добровољци који су напустили Аустроугарску војску и прешли на страну Србије, да би се борили управо против Немачке и Аустроугарске у Првом светском рату.

Већ после неколико дана од 6. априла 1941, када је Немачка напала Србију, почело је повлачење српске војске и преко Селуеша и Колоније, а са њима и неколицина добровољаца из Милетићева и Велике Греде. Пред саму ноћ, 11. априла, када су се немачке трупе приближавале Селеушу из правца Румуније, међу добровољцима са Колоније завладао је страх, па су упутили према Владимировцу и даље, према Делиблатском песку. Већ сутрадан су их заробили фолксдојчери из Банатског Карловца. У заробљеништву су се нашли: Ђуро Ћурувија, Јован Кукић, Петар Братић, Јеремија Братић, Крсто Вујовић, Илија Грба, Рајко Цимеша, који су имали око 50 година,  и Бранко Бокић, који је имао свега 19 година. Сви су у заробљеништву били до краја рата, сем Илије Грбе, који је, као болестан, из заробљеништва пуштен раније.

Локалну власт у Селушу од почетка рата обављао је Општински одбор од 11 чланова. Девет њих били су Румуни, а два Србина, и то: Тодор Батало и Никола Бјелобрк.  Први председник је био Јосиф Гуцу, који је Колонисте обавестио да не морају бадава да раде код Немаца и од тада и нису радили бадава. Иначе, Румуни су, треба то истаћи, били јако коректни према Колонистима за цело време рата.

БАЛКАНСКОМ УЛИЦОМ… једна од четири улице на Колонији, 20 година после рата

Међутим, почетком августа 1941. Колонија је одједном била опкољена са свих страна од стране немачке полиције из Алибунара. Полиција је тада у камионе потрпала све мушкарце од 15 до 80 година, испитујући их у Алибунару три дана и три ноћи, да ли знају има ли у атару на Колонији четника. Неки од одведених тучени су до бесвести, посебно Никола Папић, син Мила Папића, као и Никола Повић и Радован Војновић. Сем људи са Колоније, ухапшена су била и два Румуна: Јован Јову и Петар Ружан. И они су немилосрдно тучени, али не због политике, већ зато што су се тридесетих година посрбили, а учинили су то из разлога да би и они добили неку земљу од државе.

Селеуш и Колонија дочекали су ослобођење од окупатора 3. септембра 1944. године. Али пошто се чуло да трупе „Црвене армије“ неће пролазити кроз Селеуш, много младића, али и девојака отишло је да их дочека у Алибунару и Владимировцу.

После неколико дана са Колоније су се партизанској војсци прикључили и до краја рата погинули: Лазар Будалић, Ђоко Вишњић, Саво Јованов, Раде Поткоњак, Војин Повић, Ђуро Повић и Стево Тумара.

Жртве рата били су и Колонисти Радован Илић, који је заробљен и послат у Немачку, где је погинуо на раду, као и Обрад Сикимић, који је као илегалац ухапшен у Београд, послат у концентрациони логор и тамо усмрћен.

Учесници рата, од октобра 1944,  који су у рат отишли као добровољци и из рата се  вратили живи су: Светозар Ивошевић, Милан Кларић, Обрен Вујовић, Милан Миљушевић, Илија Поповић и Славко Пајевић. Они који су, у новембру 1944.  отишли по позиву и живи се вратили су: Славко Батало, Милић Љевнајић, Дане Карајловић, Светозар Папић и Милан Ћурувија, као и Никола Папић, који по позиву отишао јануара 1945. године.

У лето 1945. године почели су на Колонију из Немачке пристизати наши људи, који су четири године били у заробљеништву као војници Краљевине Југославије, да би ујесен почели долазити и преживели борци, што је изазвало велику радост Колониста, изузев оних чији су синови заувек остали на бојиштима Славоније и Барање.

Крајем 1945. и почетком 1946. извршена је аграрна реформа, којом је одузета земља богатим сељацима, свима онима који су је имали више од 20 хектара. Али о томе и о реакцијама сељака на потезе нове власти, у следећем наставку.

(Наставиће се)

СиБ, према записима Славка Батала

Пројекат „Алибунар јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Алибунар.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове јединице локалне самоуправе која је доделила средства.