ДАН ПАНЧЕВА

8. новембар – Дан града Панчева – града иза светионика

ПАНЧЕВО, ТО ЈЕ КАД СЕ ВРАТИШ…

Људи су исти као и лађе:

Подигну котве и отплове,

Ал’ свако мора једном да нађе

Поново своје старе снове.

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора, из свих океана,

Панчево – то је кад се вратиш

У самога себе једног дана.

Нисам могла да се не сложим са стиховима великог Мике Антића, када сам се после студија у престоници вратила у свој родни град. Тада сам се вратила у саму себе.

Ишла сам у основну школу која је изграђена век пре мог поласка и у гимназију у којој је Црњански предавао физичко. Гледала у сунчани сат, да видим да ли опет касним на час. Одрасла поред реке. Научила да пецам. Неописиво је лепо када пловиш Тамишом, а једини речни светионици-близанци на свету те поздрављају на прелазу у Дунав.  Још је лепше када те дочекају у повратку.

Обожавам да свој град показујем другима. Тада и сама отворим очи за његове лепоте и изнова се дивим савршенствима којима обилује. Прелепи детаљи на бројним црквама, изрезбарена чесма у парку, сакривени мозаик светионика. Увек ми долазе лети, па се кријемо у дебелој хладовини коју ствара разноврсно дрвеће у Народној башти.

Није Панчево само карневал, иако у његовим данима најужурбаније дише. Нити је један од најзагађенијих градова – готово све фабрике су одавно затворене. Дуго Вајфертов дух чека достојног наследника, који ће град поново претворити у индустријску силу. Ова банатска варош је витраж чудеса који се не може сврстати у само једну категорију.

Људи су исти као и птице:

Лете до сунца и до звезда

Ал’ свако мора једном да слети

Поново натраг до старог гнезда.

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора, из свих океана,

Панчево – то је кад се вратиш

У своје срце једнога дана.

Некада повољна локација овог града, на самом рубу Аустро-Угарске монархије, данас му ствара проблеме. Административно припада АП Војводини, а налази се надомак Београда. Подсећа на оматорелу рођаку које се породица стиди.

Но, Панчево је права поезија од града. Чак се и Змајева и Ружина улица, пригодно, срећу код једног од градских гробаља. Змајева улица чува истоимену, већ поменуту основну школу. Неко у Ружиној улици гаји најцрвеније руже на свету.

Овај град је и препун нелогичности. У некадашњу зграду Магистрата, која је служила и као притвор, смештен је музеј, поносан због поседовања прве верзије слике Сеоба Срба. Данашњи затвор налази се у Његошевој улици, пандану београдској Кнез Михајловој, окружен кафићима и бутицима. Но, сва та мимоилажења са очекиваним само појачавају шарм овог панонског морнара.

Најлепши тренутак у повратку из лутања ми је прелазак преко моста и гледање свог града, који се прелива на обали зелене реке. Махнем му и кажем: Хвала што си ме чекао. Махне ми и одговара: Тебе? Увек!

А, како се у Панчеву дише? Као и свуда. Ако имаш мирну савест, лако. Ако немаш, ни најсвежији ваздух ти неће олакшати.

Људи су исти као и реке

Ушћа им негде на крају света

Али се свака река сећа

Вечито свога старог почетка.

Дунав се улива у Тамиш

Из свих мора, из свих океана,

Панчево – то је кад се вратиш

У своју душу једног дана.

Миљана Видосављевић