ДАН ПАНЧЕВА
8. новембар – Дан града Панчева – града иза светионика
ПАНЧЕВО, ТО ЈЕ КАД СЕ ВРАТИШ…
Људи су исти као и лађе:
Ал’ свако мора једном да нађе
Поново своје старе снове.
Дунав се улива у Тамиш
Из свих мора, из свих океана,
Панчево – то је кад се вратиш
У самога себе једног дана.
Нисам могла да се не сложим са стиховима великог Мике Антића, када сам се после студија у престоници вратила у свој родни град. Тада сам се вратила у саму себе.
Ишла сам у основну школу која је изграђена век пре мог поласка и у гимназију у којој је Црњански предавао физичко. Гледала у сунчани сат, да видим да ли опет касним на час. Одрасла поред реке. Научила да пецам. Неописиво је лепо када пловиш Тамишом, а једини речни светионици-близанци на свету те поздрављају на прелазу у Дунав. Још је лепше када те дочекају у повратку.
Обожавам да свој град показујем другима. Тада и сама отворим очи за његове лепоте и изнова се дивим савршенствима којима обилује. Прелепи детаљи на бројним црквама, изрезбарена чесма у парку, сакривени мозаик светионика. Увек ми долазе лети, па се кријемо у дебелој хладовини коју ствара разноврсно дрвеће у Народној башти.
Није Панчево само карневал, иако у његовим данима најужурбаније дише. Нити је један од најзагађенијих градова – готово све фабрике су одавно затворене. Дуго Вајфертов дух чека достојног наследника, који ће град поново претворити у индустријску силу. Ова банатска варош је витраж чудеса који се не може сврстати у само једну категорију.
Људи су исти као и птице:
Ал’ свако мора једном да слети
Поново натраг до старог гнезда.
Дунав се улива у Тамиш
Из свих мора, из свих океана,
Панчево – то је кад се вратиш
У своје срце једнога дана.
Некада повољна локација овог града, на самом рубу Аустро-Угарске монархије, данас му ствара проблеме. Административно припада АП Војводини, а налази се надомак Београда. Подсећа на оматорелу рођаку које се породица стиди.
Но, Панчево је права поезија од града. Чак се и Змајева и Ружина улица, пригодно, срећу код једног од градских гробаља. Змајева улица чува истоимену, већ поменуту основну школу. Неко у Ружиној улици гаји најцрвеније руже на свету.
Овај град је и препун нелогичности. У некадашњу зграду Магистрата, која је служила и као притвор, смештен је музеј, поносан због поседовања прве верзије слике Сеоба Срба. Данашњи затвор налази се у Његошевој улици, пандану београдској Кнез Михајловој, окружен кафићима и бутицима. Но, сва та мимоилажења са очекиваним само појачавају шарм овог панонског морнара.
Најлепши тренутак у повратку из лутања ми је прелазак преко моста и гледање свог града, који се прелива на обали зелене реке. Махнем му и кажем: Хвала што си ме чекао. Махне ми и одговара: Тебе? Увек!
А, како се у Панчеву дише? Као и свуда. Ако имаш мирну савест, лако. Ако немаш, ни најсвежији ваздух ти неће олакшати.
Ушћа им негде на крају света
Али се свака река сећа
Вечито свога старог почетка.
Дунав се улива у Тамиш
Из свих мора, из свих океана,
Панчево – то је кад се вратиш
У своју душу једног дана.
Миљана Видосављевић