Даворин Јенко

Незаборавник

Најважнији музички ствараоци некадашњег Панчева

НИКОЛА, ДАВОРИН, КОРНЕЛИЈЕ, МИТА, АКСЕНТИЈЕ…

• Панчевачко српско певачко друштво је најстарији хорски ансамбл на овим просторима • На челу и у управи овог хора увек је било значајних личности, а само неколико њих је рад хора музички унапредио током његове историје дуге 180 година

Сваки град има своју историју, изузетне, заслужне личности, у свим областима. Кад је реч о музичкој уметности, Панчево је током своје историје давало и примало уметнике који су за сообом оставили значајан траг. Исто важи и за последња две века, политички веома бурна. За Панчево тог времена, најважнију улогу у креирању културног идентитета града, али и националног идентитета српских грађана овог града, имало је Панчевачко српско црквено певачко друштво које 2018. обележава 180 година рада, што га чини најстаријим српским певачким друштвом. Оно је основано 1838. године по повратку Павла Радивојевића са школовања у Русији а са идејом да се дечји хор при Успенској цркви у Панчеву даље развија у складу са традицијом појања у руским православним храмовима. Током своје историје, кроз ово певачко друштво су прошли и свој траг оставили многи значајни српски музичари и уметници, почев од Николе Ђурковића, проте Васе Живковића, Даворина Јенка, Уроша Предића, до Корнелија Станковића, Мите Топаловића, Аксентија Максимовића, Миховила Томандла и многих других који су, на овај или онај начин учествовали у раду овог хора. Неки од њих су били Панчевци, неки су у град на Тамишу дошли послом, али сваки од њих је оставио свој траг у раду овог певачког друштва.

Корнелије Станковић

Првих година рада ПСЦПД је деловало под именом Хор катедралне цркве и, како и само име каже, поред црквеног појања неговало је и световну уметничку музику. У Панчеву тих година чланови друштва су поред певања приликом богослужења у црквама неретко изводили концерте различите уметничке музике, попут опера или концерата оркестра друштва, па и позоришне представе. Као друштво које је гајило српску православну традиционалну музику и које је временом постајало центар културног живота Срба у Панчеву, оно није имало наклоност од стране власти тако да је долазило до пауза у његовом раду, посебно око револуционарне 1848. године када је рад хора био сведен само на црквено појање.

Хоровођа у то доба је био Никола Ђурковић, који на то место долази 1842. године и то директно са двора кнеза Михајла Обреновића, где је такође водио хор и био наставник музике. Овај позоришни редитељ и талентован музичар и хоровођа, иако без формалног музичког образовања, за тих пар година рада у Панчеву, као и кроз рад са аматерским позориштем у Београду постаје пионир позоришне музике у Србији. Поред оригиналних дела, његове хармонизације грађанских и народних нумере за потребе позоришта, попут “Радо иде Србин у војнике” и “Устај, устај Србине”, постале су веома популарне у то доба. Како је сматрао да у Панчеву нема услова за наставак уметничке каријере, Ђурковић напушта бављење музиком и позориштем, запошљава као службеник Дунавског паробродског друштва, да би убрзо свој живот окончао самоубиством у Осијеку.

БОЖЕ ПРАВДЕ
  Композиције Даворина Јенка биле су веома популарне код српског народа. Тако је једна његова песма од свог настанка била међу најпопуларнијим, а то је завршна хорска нумера “Боже правде” из комада “Маркова сабља”, која је и тада, када се појавила, постала незванична химна Србије. Међутим, како се хор из књижевно дискутабилног комада брзо  проширио, за врло кратко време је од стране Обреновића прихваћена  и за званичну химну Србије.

На позив управе друштва 1863. године у Панчево долази Словенац Даворин Јенко, који је најпознатији по томе што је, за оне који то не знају, на текст Јована Ђорђевића, написао српску химну “Боже правде”. Рођен у Церкљу 1835. године у имућној сељачкој породици као Мартин, он после завршене гимназије полази  на студије права у Беч 1858. године, тадашњи центар националних покрета аустријских Словена где Мартин, оријентисан као панслависта, своје крштено име мења у Даворин. Пошто га је музика веома занимала, а године нису дозвољавале да музику студира, он почиње приватно да се музички образује и прати све музичке догађаје, Тих година оснива и “словеначко певачко друштво” где словеначке ђаке учи певању а почиње и са компоновањем – тада је написао и своје дело “Напреј застава славе”, које касније постаје словеначка химна.

Мита Топаловић

Позив да пође у Панчево Јенко прихвата 1862. године. Убрзо по доласку, он је унапредио рад ПСЦПД, створивши импресивну музичку библиотеку и  организујући “беседе” у којима је често учествовао и Корнелије Станковић, тада познати компизитор и пијаниста са којим се упознао још у Бечу. Он је променио и репертоар овог друштва додајући му и своје композиције, као и композиције других словенских аутора у чему се највише ослањао на хорска дела. Јенко је заслужан што је, под његовим вођством, ПСЦПД организовао и школу певања као и женски хор. Већ после две године рада у Панчеву, Јенко фебруара 1865. даје неопозиву оставку на место хоровође и то због сукоба са члановима хора око њиховог наступа са концерту Немачког мушког певачког друштва.

На предлог свог колеге Корнелија Станковића Јенко преузима управу Београдског певачког друштва а касније започиње рад и у београдском Народном позоришту. Иако се у Панчеву задржао веома кратко, његов допринос развоју ПСЦПД је свакако значајан пошто се овај ансамбл тада, поред црквеног певања, почиње системски да гаји и извођења световних композиција различитих аутора. Даворин Јенко је свакако остао запамћен као један од најплодоноснијих композитора у тадашњој Србији, али и по свом раду у позоришту где је написао музику за преко 90 позоришних комада. У најпознатија његова дела спадају и мушки хор “Богови силни”, написан током рада у Панчеву за драму Ђуре Јакшића “Сеоба Србаља”. Током свог “панчевачког периода” Јенко је написао велики број хорова на стихове српских песника који су, посматрано у призми тадашњих шполитичких прилика у Србији и Војводини, представљали израз патриотских тежњи српског народа.

На чело Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1872. године долази још један од познатих хоровођа и композитора, Димитрије Мита Топаловић. Овај Панчевац, рођен 1849. године, своје музичко школовање започето у Бечу завршава на Оргуљској школи у Прагу, које му је и платила Православна црквена општина Панчево. По повратку у родни град, Топаловић прво држи приватне часове клавира, а убрзо добија место хоровође хора ПСЦПД, где се задржао чак 36 година. Као вођа хора, он је организовао концерте, највише духовне, са којима је хор гостовао у другим градовима, чиме је заслужио и почасно чланство у чак 16 певачких друштава, као и чланство Краљевске академије уметности. Поред рада са панчевачким хором, он је познат и по своје три композиције написане за клавир, што је била права реткост за српску музику  19. века.

Јован Бандур, српски композитор по којем је панчевачка музичка школа добила име,  такође је један од музичара који је оставио трага у Панчеву. Бандур, рођен у Двору на Уни 1899. године, у овај банатски град долази као веома млад композитор, 1922. године. Прва знања о музици добио је у породици, од оца, кроз школовање је водио школски хор, а студије музике започиње у Прагу, али их, убрзо, због лошег материјалног стања и напушта. По повратку се запошљава у Српском народном позоришту у Новом Саду као корепетитор. Убрзо долази у Панчево на место хоровође панчевачког црквеног хора, а црквена општина Панчево  даје му стипендију за наставак студија на које он и одлази.

По повратку из Прага, његов каснији успешан рад на одржању богате традиције хорскох певања у Панчеву је показао да црквена општина није направила грешку шаљући га на студије. Упоред са радом као хоровођа, Бандур се запошљава као наставник музике у панчевачкој гимназији где такође успешно води школски хор. Његове иновације по питању репертоара духовне и световне музике, као и начин вођења хора указивао је већ тада да је Панчево мали град за његове амбиције и могућности. То се ускоро показало као  тачно када је Бандур 1931. године отишао у Београд где убрзо постаје директор београдске Опере. Шест година касније он постаје и први административни директор Музичке академије где остаје и током немачке окупације Србије, а упоредо са тим послом радио је као вођа Академског певачког друштва “Обилић”. Пред крај живота, болестан, Бандур се потпуно посвећује компоновању и тада настају његова најпознатија дела: “Мадригали”, инспирисани фолклором југословенских народа као и његовом трилогијом “Поема 1941”, “Партизанска рапсодија” и “Распева се земља” на текст Гвида Тартаље.

Аксентије Максимовић (Кућа у Долову)

Међу онима који су обележили уметничку, музичку сцену Панчева као града у некадашњој Монархији, било је и Панчеваца, уметника  и музичара чија имена су била позната и ван граница овог града. Један од њих је и Аксентије Максимовић, рођени Доловац, који је основну школу и реалну гимназију завршио у Панчеву. Већ тих, школских дана он је почео да се бави компоновањем и дириговањем школским хором. Први наступ са школским ансамблом имао је на прослави хиљаду година од почетка мисионарског рада Ћирила и Методија која је одржана 1863. године у Карловачкој димназији, на којој је извео неколико хорских композиција, од којих је једна за почетне стихове имала “Где је Српска Војводина”, песме “Хај”, коју је написао Стеван Владисав Качански.

Због револуционарног карактера те песме, Максимовић је и избачен из Гимназије. Током живота највише је радио за позориште где је написао  музику за 17 позоришних комада, највише током свог рада у Српском народном позоришту у Новом Саду, где је радио као учитељ певања. Као стипендиста Панчевачке црквене општине Аксентије Максимовић одлази 1871. године на студије на Оргуљској школи у Прагу, где се касније и настањује са супругом Софијом, глумицом и кћерком Милицом Милком, удатом Марковић, такође глумицом и првом српском редитељком. У Прагу и умире 1873. године. Данас основна школа у Долову носи његово име.

(Фотографије: Историјски архив Панчева)

ПројекатИлић В.

(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)