НЕИЗБРИСИВ ТРАГ... Миховил Томандл

Незаборавник

Миховил Томандл – иза њега је остала и недовршена „Историја Панчева“

НАЖАЛОСТ, СТИГАО ЈЕ САМО ДО 1863. ГОДИНЕ

• Био је један од оснивача панчевачког Историјског архива, први послератни управник Градске библиотеке, па управник Градске државне архиве…

Др Миховил Томандл (1894-1963), за Панчевце чика Миша, био је доктор правних наука, адвокат, историчар, новинар, писац…

Рођен је у Брчком, у породици чешког војног хирурга. У Панчево се са родитељима доселио 1909. године. Докторирао је права 1923. године, затим се запослио у Среском суду у Панчеву, а од 1925. посветио се адвокатури. После ослобођења, Томандл је постављен за управника Градске библиотеке, потом и за управника Градске државне архиве (1953-1955), где се, као архивиста, пензионисао 1960. године.

Kao средњошколац и студент учествовао je у хрватском омладинском националном покрету, из 1912. године у Загребу и из 1914. у Бечу, као један од њихових организатора, био хапшен и протериван у Панчево. Те 1912. године кренуо је пешке на пут по средњој Европи са још једним колегом. Тада су о томе писале све новине, а у Загребу је издата и разгледница.

На почетку Првог светског рата 1914. године једно време провео je у интернацији у Араду, заједно са виђенијим Србима из Панчева. Између два рата припадао je Демократској странци, а био је и уредник панчевачких новина „Панчевац“ (1919-1924) и „Народна слога“ (1924-1928). Истовремено, активно је учествовао у раду више панчевачких културно-просветних друштава. Од 1941, одржао је преко 100 јавних предавања.

Између два светска рата био je члан Историјског друштва у Новом Саду, као и Проширеног сената Градског поглаварства у Панчеву. После рата био je члан Научног одељења Матице српске у Новом Саду, спољни сарадник Историјског института у Београду, затим члан Савета за просвету и културу ГИО АП Војводине у Новом Саду и ГНО у Панчеву.

ПЕШКЕ У ЕВРОПУ… разгледница из Загреба од 12. јула 1912. године

Новинарским и публицистичким радом почео је да се бави још као матурант и из ове области објавио je знатан број чланака у разним хрватским и и српским листовима и часописима. Сарађивао je у Енциклопедији Југославије и у Музичкој енциклопедији, издањима Лексикографског завода из Загреба.

Томандл је остао упамћен као необично вредан, поштен и скроман човек, високо цењен у научним круговима, пријатне нарави. Његова приватна преписка, коју чува Историјски архив у Панчеву, говори о Миховилу као човеку који је на дискретан и префињен начин изражавао своја осећања.

Његов рад и ангажовање  били су јединствени. Пре свега, оставио је драгоцен траг у нашој историографији. Прво, значајни су његови радови о раној историји Панчева, као и о догађајима у Панчеву у време Првог српског устанка, затим, о 1848. години и периоду угарске власти после развојачења, као и текстови о Првом светском рату, о уништењу трију монографија  после ослобођења 1918. године“, о сусретима са Урошем Предићем“… Он је аутор и биографија Светислава Касапиновића, Константина Пеичића и Владимира Јовановића, монографије  „Српско позориште у Војводини“, „Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва“. Ово су, уједно, рукописи и књиге које је панчевачки Историјски архив објавио у протеклих 15 година.

Свакако да је круна његовог рада за Панчевце, чувена недовршена, „Историја Панчева“. Историјски архив у Панчеву је коначно  2003. године објавио недовршени рукопис  Историје Панчева, који се чувао у Народном музеју.

Објављивањем свих његових књига, а нарочито рукописа  Историје Панчева, Историјски архив је покушао да се одужи се једном од својих оснивача, Миховилу Томандлу.

Историја Панчева, по пишчевој замисли, требало је да представља синтезу његових до тада објављених рукописа. Замисао, нажалост, није и остварена, јер је Томандлова смрт 1963. године прекинула писање. Овај рукопис се завршава са 1873. годином  па читаоци остају ускраћени за теме из привредне и просветно-културне историје нашег града.

Садржај Историје Панчева обухвата: Порекло назива и насеља Панчева; Панчево под Турцима; Под аустријском управом (почетак, војно-граничарски режим, статус војног комунитета, однос према Првом српском устанку, замах развоја, а највећа, можда и превелика пажња посвећена је Панчеву у 1848-49 години); Развојачење Банатске границе; Панчево под угарском управом.

За писање историје, Томандл је користио: архивску грађу Историјског архива у Панчеву, Дневник Миноритског манастира, грађу архива Историјског Института САНУ, Ивићеве споменике бечких архива, Јакшићеву преписку Илије Гарашанина, Списе Ј. С. Виловског, српске народне новине и тако даље.

Иако недоречена, Историја Панчева заокружује богат опус Миховила Томандла и значајно употпуњује нашу историографију.

После ослобођења именован је, прво, за управника Градске библиотеке, а потом за управника Градске државне архиве, где се и пензионисао на месту архивисте. Својим научним радом и активностима у Панчеву,  иза себе је оставио неизбрисиви траг, а у  научној и стручној јавности у нашој земљи  остаће упамћен као плодан  писац новије српске културне историје.

(Фотографије: Историјски архив)

Милан Јакшић

Пројекат(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)