ОСМЕХ ЗА НАШУ АРХИВУ... Љиљана Радоњић

На кафи са…

Љиљаном Радоњић, директорком Историјског архива Бела Црква

ДНК ЈЕДНОГ НАРОДА КРОЗ ВРЕМЕНА  И ПРОСТОРЕ

• Од посвећености и стручности архивиста у великој мери зависи  шта ће од најзначајнијих  писаних трагова у држави остати  у наслеђе генерацијама које долазе
• Један од првих архива у Србији који је започео процес дигитализације

Године 1862. у Белој Цркви је саграђен хотел „Код грозда“, у власништву Димитрија Поповића. Три године пре истека 19. века, хотел мења власника, нови газда постаје Василије Поволни, а један од његових гостију убрзо биће и сам Фрањо Јосиф, главом и брадом.

Између два рата зграда бившег хотела „Код грозда“ постаје Руски старачки дом, у којем су свој мир нашли сви  они који су напустили Русију после Октобарске револуције и дошли у Белу Цркву.  Они, данас, у Белој Цркви немају свој дом, али имају своју цркву, посвећену Светом Јовану Богослову. Дуга је то прича, коју смо ми већ испричали, тако да идемо даље.

НАЈЛЕПША ЗЕМЉА… Љиљана Радоњић и проф. др Мирољуб Милинчић на отварању изложбе под тим називом

После Другог светског рата, 7. јула 1946. године,  на основу Одлуке Повереништва за просвету Главног извршног одбора Народне скупштине АП Војводине формира се одељење Народног музеја Вршац, са две собе и једним запосленим радником.

Десет година касније, Одељење постаје самостално, као Државно-историјски архив.

Опет, после десет година, 1966. добија ново име,  Историјски архив Беле Цркве, да би годину дана касније, уместо само општинске,  постао и међуопштинска установа, „покривајући“ , сем Беле Цркве, и Вршац и Пландиште.

И зграда, у којој је данас Историјски архив, није више у Главној, него је у Улици 1. октобра. С разлогом. Првог октобра 1944. године су црвеноармејци са Јужнобантским партизанским одредом ослободили Белу Цркву од фашистичке немани, као прво насеље у тадашњој окупираној држави.

У ПУБЛИЦИ… директорка Радоњић и као посматрач

И данас је у тој згради, реновираној, разуме се, разговарамо са директорком Историјског архива Љиљаном Радоњић, која се на тој функцији налази две и по године, с тим што је прву годину провела у в. д. статусу.  Узгред, али не без значаја, Љиљана је дипломирани филолог, а дипломирала је Општу књижевност са теоријом књижевности.

Одмах по доласку на чело Историјског архива она је предузела низ конкретних активности у правцу, не само афирмације Архива у његовој основној делатности, већ и свих оних садржаја који по својој природи увек бораве у ванвременским просторима.

-Наш архив је један од првих у Србији који је отпочео процес дигитализације, тај посао је и сада у току,  а приоритет у дигиталиазцији, сасвим разумљиво,  има она архивска грађа која је од изузетног културног значаја – каже директорка Радоњић.

-Архив обавља стручни надзор у погледу заштите архивске грађе над више од 700 регистратура, а у своје депое преузима архивску грађу на трајно чување од њених стваралаца, а онда је сређује, обрађује, омогућава њено коришћење организује изложбе на којима се врши њена презентација… Али у склопу архивске делатности – напомиње наша саговорница – битно место заузима издавање уверења и копија докумената, јер иако су архиви установе културе, треба нагласити и њихову управну улогу, односно њихово овлашћење да издају уверења о чињеницама садржаним  у архивској грађи, на основу којих  правна и физичка лица остварују бројна права.

Оно што је неспорно је да су архиви чувари културног наслеђа једног народа, како његовог идентитета тако и његове традиције, сведочанства прошлих времена за сва она будућа која убрзано долазе. Али да  чујемо шта о томе каже директорка Радоњић, наша  млада, елоквентна и лепа саговорница, са исто тако лепим осмехом који је, рекло би се, њен посебан заштитни знак.

ВАНВРЕМЕНСКА ИНСТИТУЦИЈА… Историјски архив Бела Црква

-Архиви, не само да на веродостојан начин сведоче о људима и догађајима из прошлости, него представљају и најпоузданија изворишта сазнања за оне који се баве научним истраживањима, посебно из историје, и као такви су од непроцењивог значаја за државне органе и све грађане, јер се у архивским депоима налазе аутентична документа о настанку и развоју институција, о границама, о ратовима, о временима успона и падова, о „обичним“ људима и њиховим судбинама, да не набрајам даље, то је једноставно речено ДНК једног народа у свим његовим временима и на свим његовим просторима.

Директорка Радоњић посебно истиче чињеницу да су, и поред тога, архивисти готово незапажени у јавности али, каже она, са симпатичним и речитим осмехом, „важно је да ми свој посао радимо из љубави и да кроз тај посао осећамо сатисфакцију за све оно што нам, понекад, баш и није по мери“.

–  Од посвећености и стручности архивиста у великој мери зависи  шта ће од најзначајнијих  писаних трагова у држави остати  у наслеђе генерацијама које долазе и зато сматрам да су архиви установе културе које спадају у ред најзначајнијих институција у свакој држави и зато је потребно више пажње посветити тим установама, односно, оснажити их  у просторном,  кадровском и материјалном смислу. Кад то кажем, мислим и на овај архив, чијем сам се развоју посветила од првог момента када сам стекла ту привилегију да будем на његовом челу – истиче наша саговорница, шта рећи, на посебно изражен и убедљив начин.

Како већ уме неко ко зна и воли свој посао. А уз то је млад и амбициозан, и зна шта хоће и шта треба, да би се то „хоће“ и остварило. Из љубави и одговорности према послу, наравно.

ОСНИВАЧИ

Оснивачи Историјског архива у Белој Цркви су општине Бела Црква и Пландиште и Град Вршац, на чијим се територијама врши посао  заштите архивске грађе и регистратурског материјала.

Оснивачка права у погледу именовања директора, управног и надзорног одбора врши Покрајинска влада.

Синиша Батало (Старт 013)

(Фото: Милан Белобабић)

Пројекат „Бела Црква јуче и данас – оно што остаје“ суфинансира Општина Бела Црква