ДВА ТОРЊА, СРБИ СА ДВЕ СТРАНЕ ДУНАВА... Светоуспенска црква у Панчеву

Незаборавник

Прота Андрија Арсеновић – човек који је саградио панчевачку Успенску цркву

ЉУБАВ ПРЕМА СРБИМА ПРЕКО ДУНАВА

• А кад је због тога суспендован, дознао је да је надвојвода Карл од Карађорђа добио на поклон једног хата, а Карађорђе од њега златну табакеру…

КАО један од великих људи Панчева, чије је име и дело потребно мало јаче осветлити,  свакако је и прота Андрија Арсеновић (Арсенијевић).

То је човек који је саградио панчевачку Светоуспенску цркву, још на самом почетку 19. века (градња је почела 1807. а освећена 1836. године) Познат је, такође, и по томе што је здушно помагао устанике под вођством Карађорђа, па је тако освештао и устаничке ратне заставе и држао молепствије за победу Срба над Турцима. Овакво његово понашање сметало је Аустријској монархији, која је врема Првом српскм устанку упорно хтела да покаже своју неутралност и непристрасност. Као родољуб и патриота, због своје жеље да помогне Србима преко Дунава  често је и страдао.

Историја његове „афере“ везана с Првим српским устанком је врло занимљива. Он је 25. 12. 1806 (по старом календару), дакле на Божић, на крају литургије одржао молепствије за Србе, за њихово ослобађање од турског јарма, споменувши у молитви Карађорђа, Станоја Главаша и Атанасија Чарапића. О томе молепствију није нико правио питање све дотле, док панчевачки бригадни генерал барон Петар Кнежевић, није својом доставом од 18 марта 1807, известио фелдмаршал-лајтнанта барона Петра Дуку, тадашњег заповедника Банатске војне границе и члана Ратног савета у Темишвару, о антиаустријском држању банатских Срба.

Како је све почело? Панчевачки Срби добили су из Србије, уз наплату сече 650 хв. дрва за печење цигле за зидање своје цркве. Иако није било дозвољено мешање у политички живот, поготово свештеницима, због устанка у Србији, прота Арсеновић се у  молитви сетио Срба и њихове борбе за ослобођење, што су присутни саслушали с великим задовољством. Због тога је прота био суспендован са своје дужности и премештен у Велики Сент Миклуш. Одатле је писао молбе за помиловање.

Знали су Аустријанци шта раде

Из једне његове молбе дознајемо неколико врло занимљивих детаља који указују на држање Аустрије за време Првог српског устанка. Он је, како то износи у првих пет тачака те молбе, још раније но што је одржао инкриминисано молепствије, а одмах после насталог устанка у Србији, од тадашњег бригадног генерала Петра Терзића добио налог да за Србијанце скупља хлеб и друге намирнице од свештенства и општина свог округа с тим да им то преда, што је извршио с највећом ревношћу. На нарочиту заповест генерала Терзића, он је Србијанцима освештао ратне заставе у Панчеву. Својим је очима видео да се Србијанцима ишло на руку саветом,, делом, приљежношћу и добром вољом, а и поклањало им се барут, олово, оружје и друге ратне потрепштине. Дознао је, да је Србијанцима дозвољено да своју децу школују у Аустрији, од које се неколико и тада налазило у Сремским Карловцима. Најзад, истиче Арсенијевић, дознао је да је српски вожд Карађорђе поклонио надвојводи Карлу једног турског хата у знак своје оданости према аустријском дому и да је, за уздарје, добио од њега златну табакеру.

Да се пак од стране аустријских војних власти ишло устаницима на руку саветом и делом, о томе постоје многа сведочанства у актима Ратне архиве у Бечу.  То доказује и чињеница да је Србима било допуштено да могу своју децу школовати у Аустрији, јер их је тада већ било у Сремским Карловцима, где је, баш те 1804, и Вук Караџић похађао тамошњу гимназију.

Као доказ односа између Аустрије и Србије, Арсеновић се у својој молби послужио и наводима, о поклону турског хата од стране Карађорђа надвојводи Карлу. Тај је навод историјски тачан. Коња су поклонили Карађорђе и Јаков Ненадовић и тај су поклон попратили својим писмом из Остружнице од 10 јуна 1804 год. Надвојвода је коња примио и о томе известио и цара Фрању I. Најзад, врло је значајан и Арсеновићев навод, да је он, на нарочиту заповест генерала Терзића, освештао Србијанцима ратне заставе у Панчеву. Из тога свечаног акта проистиче: прво, да је Аустрија стварно помагала устанике, а друго, да су панчевачки Срби били уско повезани с устаницима и Србима у Србији.

Прота Андрија Арсеновић није у својим намерама и жељама да помогне браћу преко Дунава био усамљен или издвојем случај. Он је био предводник свих Срба, грађана Панчева, који су подржавали и помагали српски народ у праведној борби за слободу.

После пораза устаника од 1813. године из Србије је пребегло мноштво емиграната. У Панчеву су се до тада сместиле 73 породице. Кроз Панчево су, нарочито после тога, прешли као емигранти многи српски народни прваци, који су за време устанка одиграли врло значајну улогу. Међу њима су се  налазили и Велизар Станојловић, члан Правитељствујушчег совјета, војводе Вуле ИлићКоларац, Вујица Вулићевић, Павле Матејић и Јаков Поповић, па много војних старешина, који се спомињу у једном списку одузетог оружја и ствари у панчевачком збегу.

Панчевачки Срби дочекивали су емигранте срдачно и гостољубиво. Смештали су их по својим кућама и салашима и старали се да им олакшају избеглички живот. Иако су граничарске војне власти будно пратиле њихово кретање и вршиле њихово расељавање по унутрашњости Границе, ипак је, свакако заузимањем Панчеваца код Магистрата, многим породицама успело да продужи време у Панчеву. Симпатије панчевачких Срба према избеглицама из Србије су биле очигледне, а то је све више сметало властима.

Литија панчевачким улицама

Знајући да су панчевачки Срби радо прихватали емигранте, Генерална команда није могла, а да им то не пребаци. Јер, кад је одбор Српске православне црквене општине затражио од ње допуштење да два српска свештеника остану у Панчеву, она је то не само одбила него је, у свом решењу од 1 марта 1815, још и цинично нагласила да црквена општина испољава много симпатија према Србијанцима.

Овај прекор Генералне команде био је на свом месту, али, како смо видели, прота Арсеновић и панчевачки Срби нису само испољавали своје симпатије према Србима из Србије, него су им, за све време њихове гигантске борбе за ослобођење земље, указивали и своју помоћ, а тиме су, на највиднији начин, обележили и своје учешће у Првом српском устанку.

ПројекатМилан Јакшић

(Сва права задржавају Старт 013 и аутор)