Досије 013

Како је и са којим циљем 1918. године настала тзв. Банатска република

ДАНИ ВЕЛИКЕ ПОМЕТЊЕ, А ОНДА ОСТВАРЕЊЕ ВЕКОВНОГ СНА

• Извештаји које су тих дана чиновници, још увек ваљда по инерцији, упућивали у Пешту, где их вероватно више нико није читао, говорили су о нередима у Алибунару, Иланџи, Самошу, Добрици, одакле су се проширили на Селеуш, Нови Козјак, Владимировац, села око Вршца и Беле Цркве,  Делиблато, Панчево, Опово…

Ове године следи обележавање два најважнија догађаја у историји Војводине. Навршило се 170 година од Мајске скупштине у Карловцима. Навршава се, такође, и 100 година од присједињења Војводине Србији, чиме је остварен вековни сан Срба с обеју страна Дунава да живе у заједничкој држави. Овом другом догађају претходили су дани велике пометње у читавој Угарској, изазване ратним збивањима. Још од средине 1918. читава Аустроугарска налазила се у агонији. Октобра исте године у Пешти су избиле масовне демонстрације радника и војника. Владајуће кругове захватила су два страха истовремено: од револуције (која ће и уследити) и од скорог продора српске војске и савезничких војски које хрле на север ослобађајући српске земље.

Велике наде полагале су се у грофа Михаља Карољија, вођу опозиције у пештанском парламенту. Веровало се у његову дипломатску веештину и углед који је као германофоб уживао код савезника. Карољи је постао председник владе која је 16. новембра 1918. прогласила Независну Мађарску Републику.

ЛОГОШИ И ПЉАЧКАШИ

  Карољи је ради смиривања стања обећао многе социјалне реформе, али му је очување јужних граница Угарске очевидно био претежни циљ. А ту, у јужним областима, поготово у Банату, стање је можда било и ровитије него у Пешти. Цео Банат били су захватили озбиљни социјални немири. Бунили су се  беземљаши и сиромашни, али и имућнији сељаци. Банатска села била су, сем тога, пуна дезертера. Народ их је звао логоши. Они су постајали из дана у дан све агресивнији. Отворено су се супротстављали жандармима, нападали чиновнике, пљачкали државне магацине и робили богаташе. Та хетерогена и разуздана братија нарочито је ојачала када је, бежећи пред српском војском, прешао Дунав и одмах се побунио и распао 29. банатски пук, а многи војници вратили кућама наоружани. А и оне јединице које се нису распале вукле су се на север, дезоријентисане и деморалисане, пешке и без провијанта, јер без остатка угља возови нису саобраћали. Та војска је, такође, пљачкала по Банату и шенлучила пролазећи кроз насеља.

ЗАХТЕВИ ОПРЕЧНИ – ЦИЉ ИСТИ

  Извештаји које су тих дана чиновници, још увек ваљда по инерцији, упућивали у Пешту, где их вероватно више нико није читао, говорили су о нередима у Алибунару, Самошу, Иланџи, Добрици, одакле су се проширили на Селеуш, Нови Козјак и Владимировац. До спонтаних буна долазило је и у селима око Вршца, Беле Цркве, Панчева, па и у Делиблату, Дебељачи и Опову.

Уплашени за судбину својих имања и за могућност да ускоро живе под српском влашћу, најимућнији банатски Немци на брзину су се окупили у Темишвару, одакле су свету упутили захтев да се Банат издвоји из састава Угарске  и да се прогласи кнежевином, на чије би чело стао неко од немачких принчева или кнежева од већег угледа! На такав захтев нико се није ни осврнуо, а камоли да га је узео у разматрање.

КОРАК ДАЉЕ – ЦИЉ ИСТИ

   Истовремено, мађарске социјалдемократе, иначе, коалициони партнери у Карољијевој влади, такође, уплашени развитком ситуације, на брзину су заказали ванредни конгрес. И они су тражили хитне социјалне реформе, чак мање радикалне од оних које је обећавао сам Карољи! Прокламовали су и право мањина на самоопредељење до отцепљења,  али само под условом да мађарске територије остану такве какве јесу, са јужним границама на Драви и Дунаву! Нису објаснили како помирити те две ствари, чиме су открили свој примарни циљ: зауставити српску војску да у ослободилачком походу не пређе Дунав и уђе у Војводину. Проблем је био у томе што је укупан број немађарског становништва у Угарској увелико премашивао број Мађара!

Банатско крило ове странке отишло је корак даље. Његов вођ, темишварски адвокат Ото Рот успео је још 1916. да оживи, дотле, због рата, замрли рад странке и да формира тзв. Банатску агитациону област. У томе су га подупирала два добро вођена листа на немачком: „Фолксвиле“ у Темишвару и „Ноје верцешер цајтунг“ у Вршцу. Велику већину чланова ове странке чинили су Немци, затим, Мађари и Јевреји, а са тек по којим Србином или Румуном. Савременици су Ота Рота описивали као упорног човека, велике моћи убеђивања, али и као сујетног, властољубивог и – среброљубивог.

Њему је успело да 30. октобра 1918. организује велики збор на ондашњем Тргу Евгенија Савојског у Темишвару, на коме је грмео о томе како власти у Пешти запостављају Банат и да се нешто мора учинити за његову будућност. Сутрадан, 31. октобра,  је Рот окупио представнике других странака, указивао на опасност од уласка српских трупа у Банат и заговарао његову аутономију. Наишао је на подршку жупана Корошија и градоначелника Гомлоа. Заједно су изабрали веће које ће убудуће управљати Банатом и изабрали два комесара, Рота, за цивилна и Алберта Барту, за војна питања. Онда су изашли на балкон градске већнице и окупљеном народу обзнанили проглашење Банатске републике! Изненађен и збуњен народ се убрзо разишао.

Тако је један веома уски круг људи самовласно одлучивао и одлучио у име 1.116.000 грађана Баната, радника, сељака, војника, припадника разних нација, а без њиховог покрића.

СРПСКА ВОЈСКА НИЈЕ ЧЕКАЛА

  Трећи новембар 1918. био је и трећи од укупно три дана колико је трајала тзв. Банатска република. Тога дана у Падови је потписано примирје са Аустроугарском. Било је јасно да се та држава, због последица рата, налази у стању потпуног распадања и да ће њене територије бити прекомпоноване у нове државе. Такође је било јасно да ће Аустријанци и Мађари убудуће живети у двема посебним државама. И док је у Аустрији владала потпуна апатија, у Угарској је, и поред великих нереда, побуне народа и револуције која је била на видику, био уочљив напор да се нова, сада самостална територија очува. Шансе за то биле су минималне и могле су се остварити само евентуалном добром вољом сила победница, а никако народном вољом. Силама победницама очевидно није стало да територијално очувају Угарску, а о народној вољи није могло бити ни речи, из једноставног разлога што је број становника Угарске немађара знатно премашио број Мађара. За све те народе, а нарочито словенске, ово је била јединствена прилика да се ослободе туторства пештанске власти и присилне мађаризације која им је била наметнута још од 1872. године.

КАРОЉИЈЕВ ПОСЛЕДЊИ ПОКУШАЈ

  Та несразмера између мађарског и немађарског становништва нарочито је била уочљива у Банату. Рецимо, по по мађарској званичној статистици из 1910. године, на том простору Мађара је било само 18,7 одсто, Немаца на истом простору било је чак 29,7 одсто, Румуна 22,9 одсто, а Срба 24,2 одсто. Однос је, у ствари, за Мађаре био још неповољнији, јер је ова статистика патила од фалсификата.

Касније, на Мировној конференцији у Паризу, делегација СХС изаћи ће са својим аргументима, према којима су Словени у Банату чинили најбројнију групацију, а у којој је број Срба износио безмало 390.000.

У таквој ситуацији мађарски председник владе гроф Михаљ Карољи чини последњи, могло би се рећи очајнички покушај не би спасао што се спасти може. Он формира једну заиста репрезентативну делегацију, ставља јој се на чело, и 7. новембра стиже у Београд, где се већ налазила савезничка команда, на челу са француским маршалом Франше  Д’ Епереом. Карољи већ на старту греши што се прво обраћа маршалу, а тек онда српској влади. Друга му је грешка била што, нудећи потписивање примирја, излази пред Д’Епереа, не са молбом него са захтевом да се његовој влади по примирју остави цивилна власт на целој територији Угарске, дакле, до Драве и Дунава. Карољи је, очито, желео Војводину у својим рукама. Он пред маршала Депереа поставља следећи захтев, опет са истим циљем: ако савезници намеравају да окупирају јужнбе делове Угарске, нека то учине француске, а никако српске или румунске трупе. Депере одбија оба захтева и Карољи се 8. новембра враћа у Пешту необављена посла.

БЕОГРАДСКО ПРИМИРЈЕ

  Примирје је, ипак, потписано, али тек 13. новембра, у Београду, и то под условима много тежим по Угарску него што је то Карољи прижељкивао. Основни услов који је Угарска морала да испуни на захтев српске владе био је: хитна евакуација мађарске војске преко реке Мориш, и то у року од само седам дана. Овако повољни услови примирја  по победничку срспку државу постигнути су, пре свега, захваљујући томе што српска војска, крећући се незадрживо на север, није чекала потписивање примирја. Седмог новембра, када је Карољи приспео у Београд, српска војска се већ два дана налазила на територији Баната. Први прелазак био је 5. новембра код Ковина. За српском војском стигле су и француске трупе.

У Новом Саду је 8. новембра оглашено прикључење Војводине Србији. Цивилна мађарска власт, обећана Карољију, распала се сама од себе. Вековни сан Срба с обеју обала Дунава био је остварен. Све је окончано на мировној конференцији  поделом Баната између Државе СХС и Румуније, при чему је Румунији припало 18.700, а нама 9.300 километара квадратних.

Али ова подела је већ тема за неки нови досије 013. Основно је то да је тзв. Банатска република била занавек покопана.

(Старт 013)