ПОЗНАТ, ШТА ТО ЗНАЧИ... Драгутин Илкић Бирта и књижевник Зоран Душковић (Фото: Историјски архив Панчево)

Заслужено

Драгутин Илкић Бирта – Панчевац који је добио своју улицу

БИО ЈЕ ВИДЉИВ У СВИМ ПРИЛИКАМА

• Могао се срести „Код Недељка“ ујутру, па онда на радном месту у подне, а увече ко зна где…

На предлог Историјског архива, а одлуком Градске скупштине, од пре два месеца једна улица у Панчеву носи име Драгутина Илкића Бирте. Она која је носила име Матије Губца.

   Драгутин Илкић Бирта, Бата Бирта био је Панчевац, значајан Панчевац. Он себе, свакако, не би тако описао када би му то неко рекао, вероватно би се зачкиљио у саговорника и упитао га: „Шта значи познат или значајан, то ти мени реци?“

Рођен је 11. новембра 1934. године у Вршцу, а  умро је 1995. године у Панчеву, у шездесет првој години живота. Учио је гимназију и трговачку академију, а дипломирао је на Факултету политичких наука у Београду.

Каријеру је започео као књиговођа у Панчеву, Сакулама и другде. Затим је био репортер, новинар, да би од 1. јануара 1956. године отпочео његов књижевни стаж. То није била само његова професија, то је био његов читав живот. Дакле, од те године Панчево је добило правог озбиљног писца. Био је оснивач и директор издавачке куће Фонд Браће Јовановић у Панчеву. Иако је рођен у Вршцу, цео свој живот провео је у Панчеву, понекад – нагло, немотивисано и случајно одлазећи из њега, али се граду све једнако враћајући. Све битно за овај богати жиивот догодило се овде, у Панчеву, па је некако природно било да се овде и заврши као људска судбина, а онда настави као сећање…

Јако рано, већ 1963. године,  на Југословенском конкурсу за кратки роман у Ријеци  Илкић је добио велику Југословенску награду за новелу Сироти кривци, дело које је доживело неколико издања

На књижевном конкурсу у Загребу 1972 године награђен је за роман Поход, свакако његово најбоље дело које је и издато те године и који је до данас доживео неколико издања.

Током 1989. године у издању Заједнице књижевника Панчева  излази му новела Маркиз у ложионици.  Збирка прича Некад цвале беле руже, најпре излази као путописи у листу Панчевац 1972. године, а након тога и као посебно издање.

Већина средовечних Панчеваца памте Бирту још увек, јер био је незабораван у сваком погледу.

Пре свега, зато што је био видљив у свим приликама, могли сте га срести „Код Недељка“ ујутру, па онда на радном месту у подне, па опет  у „Касини“ или  „Парку“, а увече ко зна где. Био је незабораван и као најбољи приповедач прича и историја, како свог тако  и туђих живота. Те приче су га учиниле великим. Јер многи сматрају да су та усмена приповедања чак много значајнија од његових објављених књига. У тим приповедањима често је главну улогу имао он сам, пролазили су кроз приче догађаји из његовог живота, клиничка смрт и операција негде тамо у туђем свету, истраживања података и историје за роман Поход, дружења са сликарима, обиласци атељеа у Београду, приче о Слави Рашкају и многе друге.

Милан Јакшић

Пројекат “Панчево – локална самоуправа у форми самоуправе грађана” су/финансирао Град Панчево