ОДБЛЕСАК СУЗЕ...Марина Тот на промоцији своје нове збирке песама

Марина Тот, хемичарка и песникиња у времену алхемије

СТИХОВИМА ИЗ ЛАВИРИНТА САМОЋЕ

•Из усуда се рађа поезија, из туге ничу стихови проткани болом, патњом и разочарањем. Али песникиња не дозвољава да је очај савлада – Маријана Тривић, рецензент

ПОРОДИЦА јој је родом из Лике, а она је рођена у Ријеци. По завршетку Гимназије у Панчеву, уписује Природно-математички факултет у Београду. Радила је у Рафинерији нафте Панчево. У Служби заштите природне средине била је водећи инжењер за заштиту ваздуха.

    А онда се десила трагедија. Остаје без сина, који страда од струјног удара у Бугарској. За њу, као хемичарку, започиње период алхемије. У том времену она тражи себе. И налази. Захваљујући унуку, пре свега, али и способности да пронађе живот и тамо где се чини да је он заувек загубљен.

    Седимо у „Двојци“ и пијемо кафу са Марином Тот, не као са хемичарком, већ као са алхемичарком писане речи, и то у оном њеном значењу које исцртава последње изданке еликсира живота. Не случајно, једна од песама из њене последње збирке носи баш тај назив. Еликсир живота.  Оно чиме су се годинама пре настанка хемије бавили управо најпознатији светски алхемичари. Они који су, трагајући за еликсиром који ће омогућити вечни живот, открили – алкохол. У алкохолу се може уживати, али то није сан који траје. А људима треба такав сан. Признали то они или не.

    Повод за наш сусрет са Марином, уз незанемарљиво суделовање нашег некадашњег драгог колеге Дуце Павловића, није био случајан. Ако случајности, уопште,  има у животу. Марина је недавно промовисала своју нову збирку песама, на чијим корицама пише да се она зове Одблесак сузе. То је она иста суза од пре једанаест година, која никада не излази из ока, јер до њега никада  не може ни да стигне. Она је тамо негде, у души, из које понекад отпутује у свемир, и онда се врати у своје вечно станиште. У оку је само њен одблесак.

Књига има три дела. Један посвећен смрти и два посвећена животу. Маринин се ту не рачуна.

Прва песма у првом делу, који је посвећен сину Карлу, носи управо тај наслов: „Одблесак сузе“. Последња у том првом делу је „Роса на образу“. А између прве и последње су: Јецај, Кад се сретнемо опет, Еликсир живота,  Потражи ме, Бол, Мук… Само од наслова, па довољно да се схвати колико је танка граница између живота и смрти, поготово кад ту границу исцртавају они који непрекидно живе на граници између реалног и вуртуелног света. Марина спада међу њих.

Други део збирке посвећен је снаји, а трећи унуку. Последња песма носи назив „Идем даље“. Ево и стихова:

Подесе се тако

        неки дани

  кад сећање заболи,

заплаче у старој рани

  У шупљинама ума

   почне да крвари

Гаси свануће у очима,

  дубинама модрим

        господари

     Мисли затаје,

   по ћутњи ходе

  Време посустаје

са зидова се слива

           капље

      Сваком капи

    као иглом боде

АЛИ НАСТАВЉАМ ДАЉЕ!

    То је Марина. Мајка покојног Карла.

Који  с њом живи у њеним бесмртним стиховима, негде далеко међу звездама, само њој приступачним.

                                                              ЈОШ РЕЧ-ДВЕ

     Марина Тот се писањем бави још од оновне школе, а прву збирку песама, под насловом „Тамо негде међу звездама“ објавила је 2007, две године после трагичне смрти сина.

Члан је панчевачког Књижевног клуба „Прота Васа Живковић“ , КК „Скадарлијска боемија“ из Београда и Удружења кљижевника у отаџбини и расејању, са седиштем у Новом Саду, огранак Београд.

    Сем поезијом, бави се и односом човека и звезда (види наслов прве збирке песама) и врло је цењена у том парапсихолошком друштву, међу онима који комуницирају само њима знаним језиком. А тако и живе. На њима само знан начин.