ПРВИ СРПСКИ УСТАНАК

ПРВИ српски устанак представља почетак српске револуције, која је по мишљењима историчара трајала до 1815. године, односно заједно са Другим српским устанком. Постоје ставови по којима се револуција завршава са турским хатишерифом из 1830, па чак и оних који сежу до 1918. и краја Првог светског рата. У сваком случају, Први српски устанак је почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у 19. веку. Као такав он заузима веома посебно место у историји српског народа и државе.

    Први српски устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород.За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у селу Орашац, на месту познатом као Марићевића јаруга, 2. фебруара 1804. по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару. На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије. Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чиниле народне старешине и виђенији људи, а око њих се потом окупила народна војска, хајдуци, војници из Кочине крајине као и велики број добровољаца из Аустрије, међу којима је било доста фрајкора са војничким и старешинским искуством.

     На челу војске био је вожд Карађорђе, а под њим велике војводе и војводе које су имале команду над неколико нахија. Прва устаничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства.

     Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Баеоградском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Победа на Иванковцу је прва велика победа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана.Суочен са поразима у Србији, султан је устанике схватио озбиљно и 1806. предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку. Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда, Србија је била одбрањена. Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију, која је од краја 1806. била у рату са Отоманском империјом.

    Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године, да би  четири године касније Турци започели велику офанзиву од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра 1813. ушли у Београд.

    Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.

СРЕТЕЊЕ је од 2001. државни празник у Србији, али још влада дилема шта се тог дана обележава: да ли почетак Првог српског устанка из 1804. или доношење Сретењског устава 1835. године.

Историчари објашњавају да празновање Сретења треба да подсети на цео период од фебруара 1804. до 1835, који светска наука признаје као „српску револуцију“.

СРЕТЕЊСКИ  УСТАВ

У јеку расправа да ли је важећи устав адекватан и треба ли га мењати у процесу придруживања Европској унији, није згорег подсетити се како је изгледао први устав модерне Србије, назван Сретењски, по празнику кад је изгласан вољом народних представника 15. фебруара 1835. године.Тај устав, донет у време када је Србија још видала ране од тек завршених устаничких борби са Турцима, био је ништа мање либералан од свих потоњих највиших правних аката земље Србије. Садржао је свега 14 глава, односно 142 члана, а у некима од њих провејавала је једна од најважнијих тековина француске буржоаске револуције – Декларација о правима човека и грађанина.

     Сретењски устав је изгласан током најважнијег скупштинског заседања за време владавине Милоша Обреновића, у Крагујевцу, на ледини поред кнежеве цркве, која се данас налази у склопу урбанистички још увек недефинисане амбијенталне и историјске целине града – Милошев венац. Пред само заседање, које је почело 14. фебруара у раним јутарњим сатима, а којем је претходила молитва црквених великодостојника и призивање духа светог, кнез Милош Велики је одржао беседу, и са импровизоване дрвене бине том приликом поручио: „Из њега (Устава) ћете видети да су општенародна права који ће сваки Србин уживати, пространо, и онако описана и разграната како ји само човечанство предписује. У њима ћете наћи да је личност сваког Србина слободна, и да је сваки Србин господар од свог имања“.

     За ово скупштинско заседање, чији је циљ био да се делимично ограничи самовоља књаза, владало је огромно интересовање, како у земљи тако и у иностранству. Сретењска скупштина окупила је 2.400 народних представника из целе Србије, а доношењу Устава, који је изгласан другог дана заседања, 15. фебруара, присуствовало је око 10.000 знатижељника, углавном шумадијских сељака. Нису изостали ни представници великих сила, заинтересовани за исход догађаја који ће обележити државотворну историју наше земље. После дужих консултација, Скупштина је одлучила да уместо дотадашњих разних дажбина разреже јединствен порез „с главе на главу”, у суми од шест талира годишње, с тим да га „кметови сакупљају по иметку”. „Сеоске шуме и авлије”, како је одлучено, остају „општенародно добро и не смеју се више ограђивати”. Од сваког округа књаз Милош је тражио да се писмено изјасни о овим „новозаведеним установленијима“, а његов предлог је био да се по окрузима изаберу најумнији људи који би израдили законе и уредбе којима би се устав спровео у дело.

     На тек изгласани Устав, испод нове заставе са грбом Србије која се вијорила на свечаној бини, заклетву су положили кнез и сви посланици. Предање каже да је Милош том приликом аутору Устава Димитрију Давидовићу рекао: „Мотри, кумашине, да се у чему не спотакнемо. Ти, бар, знаш с ким имамо посла”. Доношење Устава пропраћено је ватрометом, а трећег дана заседања, 16. фебруара, скупштински посланици предали су свом књазу раније припремљене поклоне: сабљу са натписом „Благородна Сербија Књазу Своме Милошу Првом”, као и украшени путир.

     О томе колико је Сретењски устав, написан за свега двадесетак дана, био либералан, говори и члан којим се сваком робу доласком у Србију гарантује слобода. У први устав модерне Србије били су инкорпорирани и највиши правни акти многих европских земаља: Белгије, Швајцарске, Пољске, Холандије, Португалије… И поред тога, Сретењски устав се није допао највећим силама тог доба, пре свега Турској, под чијим је притиском суспендован, после само 55 дана.