Љубавна лирика

ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

 

Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене и среће моје.

Пијана киша шиба и млати,
Врбама ветар чупа косу.
Куда ћу, у који град да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам светом два празна ока,
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?

Ил’ је већ било? Фалио корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
а  ја крчми седео горак,
а она не знајући прошла.

Не знам, цео свет смо обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
и  за корак се мимоишли,
Да. Мора бити да је тако.

                         

                    (1832 – 1986)

 Мирослав Антић