Љубавна лирика
ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ
Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене и среће моје.
Пијана киша шиба и млати,
Врбама ветар чупа косу.
Куда ћу, у који град да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.
Вуцарам светом два празна ока,
зурим у лица пролазника.
Кога да питам, гладан и мокар,
зашто се нисмо срели никад?
Ил’ је већ било? Фалио корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
а ја крчми седео горак,
а она не знајући прошла.
Не знам, цео свет смо обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
и за корак се мимоишли,
Да. Мора бити да је тако.
(1832 – 1986)
Мирослав Антић