КОСОВКА ДЕВОЈКА... слика Уроша Предића из 1919.

Видовдан 1389.

КРСТУ СЛУЖИШ, А МИЛОШЕМ ЖИВИШ

•Зашто је дан боја на Косову државни празник? • Ко је помогао Србима, а како су Срби сами себи одмагали? • Како је кнез Лазар жртвовао царство земаљско за царство небеско? • Шта је то косовски мит и у чему се он разликује од свих других митова?

УПРКОС тешком поразу у бици на Марици (1371) Срби су за Турке и даље представљали најмоћнију силу на Балкану. И зато нису журили. Србима су дали да управљају српским територијама, али су им зато они као вазали морали да плаћају не баш мали данак.  Турцима је требало да и финансијски ојачају пред одлучујућу битку.

А она се приближавала.

И МИТ И СТВАРНОСТ ... Лазар Хребељановић
И МИТ И СТВАРНОСТ … Лазар Хребељановић

  Седиште српске државе било је тада у граду Крушевцу, а на њеном челу није био ни краљ, ни цар, него кнез Лазар, што баш и није био природни наставак немањићског доба, али је била свесна жртва како би се издејствовало признање аутекефалности српске цркве. Пред све већом опасношћу од Турака, кнез Лазар је потражио помоћ код својих најближих савезника. Како би ојачао своју залеђину, пристао је да чак и он буде вазал, и то угарски. До склапања уговора, међутим, није дошло, јер је у међувремену пала одлука на Косову.

   Да је реч о судбинској бици потврђује и чињеница да су и један и други владар, и Лазар и Мурат, одлучили да буду на челу својих војски. Емир Мурат је у бој кренуо и са своја два сина, Бајазитом и Јакупом. На једном крилу Лазареве војске био је Вук Бранковић, а на другом су били босански одреди под заповедништвом војводе Влатка Вуковића. Као старом савезнику, Лазару су у помоћ притекли и хрватски „крсташи“, под вођством Иване Палижне. С друге стране, српски династи с југа нису нашли за потребно да се прикључе својој браћи на северу. Неко из страха од моћне турске војске, неко због недостатка свести о потреби националне солидарности, неко из себичних интереса, тек, сви они остали су по страни. И погрешили. Турци их због тога нису наградили, напротив, и њихов положај после битке биће знатно отежан.           

БАР ЈЕДНОГ, АЛИ…
    У српској епској песми нема ништа лепшег и прочишћенијег од Косовског циклуса.
Илијада јесте значајна по својим херојским личностима, сличним боговима, али је њен основни мотив отимачина, самољубље и превара.
У Нибелунзима, језиво мрачним, полазна тачка је освета.
А у песмама посвећеним Косову и косовским јунацима, мотив је свесна жртва и осећање дужности према отаџбини.
Кад је Милица, уочи поласка у бој на Косово, молила Лазара да јој од деветоро браће остави бар једнога, од сваког од њих чула је само један одговор:
  Идем, сејо, у Косово равно
  За крст часни крвцу прољевати
  И за вјеру с браћом умријети!

 Одлучна , историјска битка збила се на Косову пољу, 15 јуна (по старом календару) 1389. године. Осамнаест година после битке на Марици. О самом току битке нема превише поузадних података. Чак ни сви српски извори  не слажу се међусобно. По Константину Филозофу, неки завидници су дојавили кнезу Лазару да ће му један племић учинити неверу. По касније дописаном тексту види се да је то био Милош Обилић, који је у погодном тренутку, као да се предаје, пришао Муратовом шатору и сјурио мач у Муратов стомак.

МАНАСТИР РАВАНИЦА... од 1989. овде почивају Лазареве мошти
МАНАСТИР РАВАНИЦА… од 1989. овде почивају Лазареве мошти

 Оно што се засигурно зна је да су Срби с почетка битке напредовали  и да су потисли султановог сина Јакуба. Исто тако, успеха је имао и Влатко Вуковић, који је свом краљу у два наврта послао вест о великој хришћанској победи над Турцима. Доста добро се држало и крило које је предводио Вук Бранковић. Главне борбе водиле су се око Мазгита и Гази Местана. Кнез Лазар се борио храбро, али турском налету, посебно јединицма које је предводио Бајазит, није могао одолети. Рањен, пао је Турцима у руке, који су га, у знак одмазде због страдања Мурата, одмах посекли. А онда је дошло и до турско-турског братског обрачуна. Бајазит је, пре него што је кренуо кући, за сваки случај погубио свог брата Јакуба, искључујући га на тај начин из трке за очев престо.

   Страдања оба владара у боју на Косову, што је до тада било непознато у историји ратовања, као и чињеница да Бајазит није остао у Србији да искористи победу, изазвала је касније и разна тумачења како турска победа и није била победа у правом смислу те речи. Чак је босански краљ недељама после битке ширио глас о победи хришћана, и не само то, примао је и честитке за победу. Ни увек добро обавештени Млеци све до краја јула нису знали прави исход битке. Срби су га, међутим, осетили врло брзо. Са Лазаром изгинуо је и читав цвет моравских јунака. Земља је остала обезглављена, са женском главом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом. Србија је почела да крвари. Скрхана је зграда старе царевине, а Лазарево страдање схваћено је као свесна жртва да се очува слобода и државе и народа.

ВЕЧЕРА УОЧИ БИТКЕ... ко је вера, а ко је невера
ВЕЧЕРА УОЧИ БИТКЕ… ко је вера, а ко је невера

  Ниједан српски владар, ни пре ни касније, није стекао такву славу и оставио такав утисак у народу, онај историјски, као Лазар, иначе, и светац Српске православне цркве. Отуда и не чуди што му је прва српска списатељица, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, извезла на свиленом покрову дубоко саосећајну молитву, као признање за учињену жртву. Моралом косовских јунака вековима ће се напајати нови српски нараштаји, и с њим живети и у најтежим данама. Косовска битка постала је тако једна врста националног еванђеља. Оно што је на адресу Срба изговорио Мустај – Кадија из Горског вијенца: „Крсту служиш, а Милошем живиш“, показује да су и неки други тако мислили.

   Међутим, феудална господа тадашње Србије нису, нажалост, из Косовске битке извукли никакву поуку. Наставили су тврдокорно да бране своје себичне интересе, насупрот националним, тежили су да ојачају себе по сваку цену, а на штету државе као целине. Непотребним трошењем енергије, себичним и незајажљивим прохтевима само су убрзано утирали  пут новим турским освајањима, да би коначно и сами пали као жртве. Расцепкани, подељени, често љуто завађени и међусобно сукобљени клизили су у отворену пропаст. Двадесетог јуна 1459. Турци су ушли у небрањено Смедерево.

Био је то крај српске деспотовине.