Предања

Насеља јужног Баната – Иланџа

ГДЕ СУ БИЛИ ЈЕЦИНИ БУНАРИ

• Прво је дошао Николај, па Грујићи па Станојеви…

ОВО село се насељавало на три места: најпре на Гробишту, затим на месту где је бара Пајерова, а онда на садашњем месту.  И ту је, веле, најпре „ударио“ колац неки Циганин.

    За Иланџу се и у народу зна да је веома старо село и да је имала огроман атар, око којег су унаоколо биле државне земље. Зато је и вероватно тврђење да су се одавде разилазиле разне фамилије у Црепају и у друга села – што и сама овдашња предања потврђују.

    Казују стари људи да су слушали од очева и од старих људи да су им преци дошли са Чарнојевићем из Србије. Тврде да је не само Фердин, него и део Самоша на нагдашњем атару иланџанском.

    Иланџа је старија и од Добрице; имала је земље све до Црепаје и преко бегеја и сав данашњи фердински атар.

    У Опову су се после досељења из Србије многе фамилије  задржавале, па после ишле низ Дунав. Иланџа је, веле, насељена 15 година пре него Ново Село.

Где су сада самошки бунари, ту је била пустара иланџанска, ту су нпр. били Јецини бунари – фамилије Јециних – Игњатових из Иланџе. То је држава одузела и њих населила.

    Старине – На Гробишту је, по тврђењу најстаријих људи, било село, а налазили су тамо новце, црепове, цигле, а зна се да је било на једном месту  и крстова од камена. Изоравали су и камење, црепове, цигле, крчаге, а зна се да је било на једном месту и крстова од камена. Близу су три хумке и на њима су налажени такви остаци. Не зна се ни од кога, али је свакако од старијих Иланџана. Неки тврде да је на том месту најпре била баш Иланџа. На Гробишту су изорали и један читав жрвањ. Уопште, тврде да су се некад много премештали и помицали, те најзад „ударили колац“ на садашњем месту.

И код бегеја (канал Марије Терезије) ископавали су гробове, кости и дрвене крстове.

На Ивановој греди изоравају се порцулан, гвожђе и други остациод негдашњих салаша у којима су становници најпре живели растурени, па се село после окупало, а ређе се, због Турака, живело само тамо, по салашима.

Пујина умка је раскопана и у њој су нашли „баван са беочугом“ за који су лађе прикачене. Растурена је хумка Редут, коју су очевидно начинили људи.

О старој цркви нико ништа не зна: ни кад је зидана, ни зашто је напуштена, па на данашњем месту сазидана садашња.

У парку, на средини, на месту старе Цркве св. Николе ( и садашња је св. Николе) споменик с крстом на њему. Код ње је крст с натписом: „Никола Маноило… 1770“ (предак фамилије Николића, изумрлих; право му је име било Николај Манојлитис и био је један од првих насељеника у Иланџи – а друга два су били Грујићи и Станојеви).

    Гробље  – Најстарији део гробља, који је на узвишењу усред гробља, на брегу, има повећи број великих надгробних крстова истог облика и материјала, као и о ни најстарији у Потпорњу – од шкриљастог камена, велики гломазни, грубо отесани, али без икона и натписа. Остали су познати облици крстова и плоча од белог кречњака, као и по другим старијим гробљима. И овде су гробови сврстани у фамилијарне групе. Има и сасвим простог, неправилног шкриљачког камења на гробовима, очевидно врло давнашњег. Најстарији од тих жутих Радована Грујића, из 1786. године.